Анали Правног факултета у Београду

812

АН АЛИ ПРАВ НОГ ФАКУЛТЕТА

Ипак, брачне сметьье и забране и остали правно формулисани материјални услови који теже да обезбеде слободу воље будућих брачних другова, представљају извесну друштвену принуду која обезбеђује поштовање одређених друштвених схвахања, научно заснованих или не, али свакако оправданих с гледишта доминантних друштвених класних снага. Тако се обезбеђује формална моногамија путем брачне сметње брачности; затим се обезбеђује еугеничка превенција брачним сметњама сродства и умоболности, као и прописивањем доње границе старости за закључивање брака. Материјалним условима се још обезбеђује и слобода воље од принуде других и од сопствених заблуда. Формални услови намећу контролу друштва у испуњењу постављених материјалних услова, али и један правно наглашен (свечани) облик (венчање, упис у матичну књигу), чији je циљ одвајање друштвено признатих од друштвено непризнатих заједница живота два лица, супротног пола, у тежњи да се над првима што ефикасније остварује друштвена контрола вршења права и обавеза и престанак те заједнице, а друге да се онемогуће и сведу на нулу. МеБугим, све те правно изграВене предострожности толико су безначајне и немоћне да гарантују брачне другове од евентуалних негативности, криза и сукоба, драматичних обрта, психичких траума, насилног раскида, неквалитетно проживелих психичких садржаја, да се с правом може поставити питање оправданости читаве те правне љуштуре. Није ли ванбрачна заједница погоднија форма од брака и нису ли негативности ко je она носи исто толике или чак и мање од оних ко je носи брак? Ванбрачна заједница одстрањује формате гаранције друштва, али премешта тежиште одговорности на саме ванбрачне другове: они треба да мотре на постојање или непостојање стварне моногамије, на инцест, на еугеничне превенције, на меВусобни биолошки склад, на комплементарност психичке надградње, на обезбеђење животних услова порода и услова његовог оптималног развоја ... Ни брак ни ванбрачна заједница не обезбеВују заједннцу мушкарца и жене од криза и сукоба. Можда брак пружа, a тачније би било рећи да je пружао у прошлости, више заштите економски и друштвено слабијем члану заједнгше, најчешће жени, нарочито у друштвима с знатним патријархалним примесама. Интенција права je била да посредством брака организује сигурнију заштиту деце и нормама других грана права, поред породичног. МеБугим, обе ове заштите су се показале неефикасним у многим случајевима. „Заштита” слабијег члана заједнице могла би се правно организовати и у ванбрачној заједници кад би je друштво прихватило. А заштита деце није условлена ни сада постојањем брака, бар не у нашем друштву, нарочито не кад je реч о обавезама родителе. Ни брак ни ванбрачна заједница не гарантују трајну љубав измеБу мушкарца и жене. A љубав, саздана од психпчког флуида који стално тече, стално се мења, подложан je безбројним неухватлзивим и непредвидљивим утицајима и чиниоцима, треба да буде основ тако важне заједнице каква je животна заједница мушкарца и жене. И ту лежи основ