Анали Правног факултета у Београду

813

ПРАВО И ПРОТИВРЕЧНОСТИ Y ПОРОДИЧНИМ ОДНОСИМА

читавог низа негативности ко je могу настати и настају за учеснике ових односа, али и шире, за глобално друштво. Y новнје време, откако се све више потискују патријархални односн у нашем друшхву, брак и ванбрачна заједница се све чешће закључују из љубави. Не може се рећи да je данас љубав једини мотив закључења заједнице живота мушкарца и жене, али се може тврдити да je одлучујући. Y сваком случају правно обезбеђење слободне вол>е, па према толю и избора партнера, потпуније je и стварније него раније. Ако, дакле, постоји љубав на почетку животне заједнице, како je могуће да она тако често, а у многим случајевима и тако брзо, шпчезне и доведе до негативности изражених у поремећеним и квалитативно неугодним односима партнера, у колшромитованим условима развоја деце, у раскиду заједнице. Y слепом, стихијном, материјалном дејству биолошког полног на гона замрачи се свест, подјарме се обични психички токови, све животне манифестације се ставе у службу тог нагона; пренебрегну се директнн императиви разума и логике, газе се сонствени интереси, жртвују се лшоги изграђени друштвени односи и позиције; све се види у боји која најмање садржи реалних ставова. А кад се биолошки и психички напон полног нагона смањи зато што се делимично изживи, долази до трежњења и рационализације створених односа. То je период стварне адаптације два лица супротног пола једно на друто. Ако се тај период преброди заједница ће трајати. Y том времену je најчешће већ дошло до зачећа, па односи улазе у нов квалитет. Љубав се трансформише, губя од своје психичке надградње, своди се на уобичајене друштвене односе, поста je обична, засићена, заједници прети криза, раскид... Y том сложеном збивању систем правних норми je заиста немоћан. Његове претензије су минималне. Поред бледих гаранција у склапању брака и никаквих у заснивању ванбрачне заједнпце, дејство правних норми током трајања заједнице je такође безначајно. Вршење тих права и испуњавање тих дужности je чисто моралне природе. Право говори о верности, о узајамном помагагьу и периферно о праву на презиме, о стицању заједничке имовине и о издржавању, понекад о станарском праву и о неким правима из социјалног осигурања. А сва та права и дужности гарантује крајње неадекватна правка санкција раскид заједнице. Кад дође до раскида, онда се правне норме труде да докрајче ликвидации у заједнице, да оскудним имовинским средствима (досуђење стаиарског права, издржавања, накнаде штете, деобе заједничке имовине) заштите слабијег, а често и честитијег члана бивше заједнице и, донекле, ублажи непоправљив и заувек разрушен интегритет личности. Било би занимљиво а можда и корисно кад би законодавац прихватио ванбрачну заједницу, иако je она негација права у тренутку њеног настајања, јер искључује друштво и његове интервенције и све оставлю вол>и ванбрачних другова. Могло би се замислити да се од солидности ванбрачне заједнице, њеног квалитета, трајања, њених резултата (број деце, степей складности, допринос друштву) учине зависним права и предности која би јој друштво признало. Тако би нестајало принуде у животним односима мушкарца и жене, а право би имало само позитивну