Анали Правног факултета у Београду

822

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

хао потпуну нити као условну брачну сметну. О кривоклетству као брачкој сметњи нема помена ни у Уставу православних консисторија у Ки>ажевини Црној Гори ( 5 ) који je потврђен Законом о консисторији од 1. I 1904. године и тако, што се тиче уређења брака, стекао снагу државног Закона. Канонско право православие цркве држи кривоклетство за те жак гријех и преступ, било да je учињено у суду или изван њега. ( 9 ). Ово право, и перед обратног става црногорске цркве која се адапхира домаЬим условима, не садржи кривоклетство као женидбену запреку ( 9 ). Треба стога одговорити на питанье од куда формулисање кривоклетства као посебне брачне сметње у Црној Гори на крају XIX вијека. Да ли je ова установа самоникла домаћа или je пресаВена са стране. На дифамацију и дисквалификовање кривоклетника за јавне послове наилази се у старом српском обичајном праву. По средњевјековном Статуту Будве која je била у саставу српске средњовјековне државе кривоклетник и издајник домовине се нијесу примали за свј едоке у спору (Погл. СХШ, CXVTI) ( 10 ). Грбаљски Статут, интересантан као споменик старог обичајног права, у чл. 9, одреВује за кривоклетника казну да му се све „ изједе и попије' С 11 )- Црногорско обичајно право не допушта кривоклетнику да свједочи ( 12 ). МеВутим, на кривоклетство као брачну сметну наилазимо изричито у Законику Цара Душана (за поротнике који се криво закуну „ ни да се ко за њихове удаје, ни да се од ньих жени ” чл. 154). Традиција српског средњевјековног права у Црној Гори и Приморју била je особито жива. Црногорски владари су се легитимисали као следбешщи немањићке државноправне традиције. Не може бити сумгье да je пропис чл. 154. Душановог Законика, посредно или непосредно, био узор црногорској законодавној пракси за утврЬивање кривоклетства као посебне брачне сметгье. Интересантно je знати који су чиниоци допринијели да ова установа тако позно доживи ренесансу у Црној Гори. Заклетва je у Црној Гори акт светшье и сви се од гье прибојавају. Традиција заклетве живи и данас у свијести и свакодневној пракси Црно-

(6) Устав православних консисторија у књажевини Црној Гори, нздање државне иггампарије, Цетиње, 1904. год.

(7) Распис о томе да ће све брачне спорове решавати Консисторнја (Зборник судских закона ... 11, 423).

(8) АИИ, исписи из БАЦ, том. 236, XVI—IS/42, Црковни одношаји, 58). (9) H. Милаш, Православно црквено право, Задар 1890, 548—581. Иако није установлен као посебна брачна сметња, крнвоклетство са може супсумирати под проггасе канонског права православие цркве и Устава православних консисторија у Књажевини Црној Гори (чл. 174, тач. 6) који предвиВају осуду на тешку робију као условну запреку закл»учењу брака. Осуда на тешку робију je и по обичајном праву узрок ~за недопустивост женидбе (АИИ, исписи из БАЦ, том. 236, XVI—IS/42, 98). А за дјело крнвоклетства предвиЬена je „тешка робнја" (~oнај ком je у грађанским парницама понуђена или судом досуЬена заклетва, ако се са знагьем криво закуне, да се као крнвоклетник казни робијом до осам година и губитком граБанске части" параг. 266. Црногорског кривичног закошlка од 1906. године".

(io) Срсдњевјековни Статут Будве, издање СО Будва и Туристычког савеза Будве, Будва 1970.

(и) А. Соловјев, Грбаљска Жупа и Грбаљски Статут, Годшшьида Н. Чупића, XL, Београд 1931, 34.

(12) АИИ, исписи из БАЦ, ф. 236 i XVI, 37 (поступай у суду), 31, 32.