Анали Правног факултета у Београду

825

КРИВОКЛЕТСТВО КАО ЬРАЧНА СМЕТЊА Y ЦРНОГОРСКОМ ПРАВУ

објективно ограничене крајње оскудном производном основой и сиромаштвом једног анемичног и готово стагнантног друштва, нијесу имале моћи да организовањем чврстог и ефикасног апараха принуде замијене санкције релнтиозног карактера. Призивање божанства у условима опште заосталости било je j едино могућа и цј ели сходна мјера за постизање државотворних циљева. Теократски облик владавине у таквом друшхву je нсхоријски нужан и оправдан облик друштвеног уреЬегьа. Значење и домашај заклетве у судском поступку опредијељенн су одредбом чл. S 7. Ааниловог Законика. Не нађу ли схранке у посхупку других доказа у прилог својих хврдњи „.... осхаје да један и други нађу за себе чехири пошхена чоека, кои ће се заклехи; кои ли узима више пошхених људи да се за њега закуну онај добнја разлог и правицу.” Заклехва je, дакле, последње али пресудно доказно средство. Одлука Суда донијета на основу заклетве не трпи приговор. Доказна снага заклетве je изнад осталих доказ if 23 ). Њеним полагањем клетвеник залаже душу и своја основна добра на овом свијету. Странке нуде једна другој заклетву. Нуђењем заклетве одустаје се од других доказа. Која од странака одбије да je положи губи спор. Цолагање заклетве може се наредити и од стране суда. Употреба заклетве честа je при доказивагьу садржине усменог тестамента који се као и заклетва држи за светињу. Прима се она садржина тестамента на коју се закуну лица ко ja су била присутна прављењу завјепггаја ( м ). У кривичном поступку, макар били у питаљу и тешки деликти, заклетва свједока, ако се допусти, имала je пресуднн знача]. Она je оправдала кривца и изазивала ослобабајућу пресуду ( м ). Заклетва je архаична обичајноправна установа. Што je друштво развијеније и писменије н>ена употреба бива ређа ( 26 ). Мјера употребе заклетве као доказа у судском и вансудском поступку сигуран je показатељ снаге обичајног права и трагова родовско-племенског друштва које то право изражава. Модерна судска процедура принципијелно избјегава

(23) Y сентендији Сената од маја 1846. године о умиру Ровчана и пребијању глава за главу, поводом главе Радована Петушина, решено je да ако .по клетви .. . буде доиста у крању убијен да за њега збора није колико и за остале лупеже ..." (Правни зборник, Подгорица бр. I—2/1934, 47) Узима се, дакле, да je нека чшьеница јаче доказана ако je потврђена заклетвом.

(24) Јаглика, кћер Павића Ивелшћа, из Дреноштице би удата у Марковину. Pio, како не имаде порода са својом прћијом враги се у Дреноштицу код братанића. Послије њене смрти њене двије братучеде затражишс прћију. Приликом одлучивања у овом спору: „Сенат нареди да се поп и свједоци који су при умирању Јагликину били закуну, па ако кажу да je братанићу оставила добро, а ако не, да се све подијели на пола .. . узрока и апелације нема" (Архив СР Црне Горе, Сенат 1873, 1878, ф. 136, Давије и пресуде сенатске из наслэед. права (преписи на 6 габака) одлука бр. 98).

(25) Y одлуци Сената, о умиру Кнежевића и БоговиКа речено je; ~за смрт дјетета Драга Кнежевића кои су држали на Боговиће да су га убили ми смо Сенати све саслушали њине давие и нашли дае клетва Боговића и Кнежевића, именоваше Шћепана Боговића, Мика Боговића, Тривка Шубарића, Бука Раичевића, Сима Џаковића, Мину Попова, да се закуну ови шест л. уди на шест сина јони се заклеше на свое синови како ние од руке Боговића никакве помоћи било у ту смрт и КнежевиИи бише задоволзни и примите своеручно на карту ... и узесмо у Боговића за наш трошак талиера 30" (Архив СР Црне Горе, Сенат 1869, нар. и расп. 6—648, протокол за давие капитана Грубаиа Церовића, давие шаранске).

(26) А. С. Јовановић, Крнвоклетство, Порота, Београд 1880, 149, 150.