Анали Правног факултета у Београду

849

СЕЉАШТВО Y ТЕОРИЈИ МАО-ЦЕ ТУНГА

Y том смислу Мао-Це Тунг je заступао став да je у Кини могућа буржоаско-демократска револуција новог типа која, с једне стране, ствара услове за развитак капитализма, али, с друге стране, она je део „светске пролетерске социј алистичке револуције”. Таква јединствена „кинеска револуција у целини решава двоструки задатак, другим речима, она решава и задатак буржоаско-демократске (новодемократске) револуције и задатак пролетреске-социј алистичке револуције; и задатак данашње етапе револуције и задатак будуће етапе револуције.” (“) Одређујући на овај начин карактер кинеске револуције, Мао се, у ствари, није изричито супротставио тезама Коминтерне, мада je сасвим јасно рекао да кинеска револуција није само аграрна револуцнј а а решенье аграрних и сељачких проблема један од основних услова за решенье друшвених и националних проблема у Кини и пут ка социјалистичком преображају у Кини. „Из хаквог искуства су и шщала Маова схватања о аутентичности кинеске револуције, а стихијна снага селзачких маса и њихово учешће у револуционарним токовима означили су онај преломни моменат који je у кинеској револуцији дао нове токове и одвојио je од концеппија и принципа који су никли на другом тлу и другим условима”. ( 7 ) На тај начин концепцију о субјектима социј алистичке револуиије проширио je увођењем сељаштва као реалне снаге социјалистичког преображаја Кине. Међутим, y првој етапи револуције поред пролетаријата и сељашхва, улогу покретачких снага Мао даје ситној буржоазији, ситним занатлијама и трговцима као и деловима интелигенције. Ово ce може једино разумети и прихватити, само уколико се зна карактер Ки неске револупије, која je носила печах борбе за национално ослобођење од полуколонијалне власти и страног крупног капитала. Касније, улазећи у последњу етапу револуције, у социјалистичку, пролетаријат и ceљаштво су основне снаге на којима почива „диктатура народне демо кратије", каже Мао-Це Тунг. 1949. године коначно je у Кини савладана контрареволуција и Ки на je „ступила на праг социј алистичке револуције” ( 8 ). Читаво претходно револуционарно искуство, спедифичност услова у којима се процес ре волуције остваривао и посебно неоспорна чшьеница о снагама ко je су ту револуцију носиле на својим плећима читаво време њеног дугог трајања, биле су основа на којој je Мао формулисао своју тезу о диктатуры народне демократије. Народна демократнја јесте такво политичко уређење које се заснива на савезу радника и сел>ака и које „јесте у суштини давање власти сељаштву”, посебно истине Мао ( 9 ). Међутим, две су значајне ограде овом на изглед безрезервном одреВивању сељаштва као политичке снаге у новом друштву. Прво, Мао je како под утица јем марксистичке револуционарне теорије, посебно Легьина, тако и поучен иску ством револуционарних збивања у СССР-y, а и у сопственој земљи, упозоравао на опрезност према појединим слојевима сељаштва, истичући на

(6) Мао-Це Тунг, Кинеска револуција, Београд, 1968, стр. 55. ( 7 ) Ар Соња Даггчевић Орешчанин, Историјске особености кинеске револуције, Институт за међународну политику и привреду, Београд 1964, стр. 69. (е) П. Враницки, Хисторија марксизма. Загреб, 1971, књ. И, стр. 196. (в) Мао-Це Тунг, Кинеска револуција, Београд, 1968. год. стр. 90.