Анали Правног факултета у Београду

851

СЕЉАШТВО Y ТЕОРИЈИ МАО-ЦЕ ТУНГА

но везан за сељаштво. Сељаштво je основни извор регрутовања пролетариата, те „захваљујући томе што огромни део пролетариата чине бивши пропали сељаци, кинески пролетаријат je везан природним везаыа са широким масама сељаштва, што му олакшава стварање тесне везе са сељаштвом” ( u ). Ma колико пролетаријат био свесна и организована снага, малобројан, мора се ослањати и на друге друштвене снаге, а, пре свега, на сељаштво које представља непоколебљивог савезника радничке класе. И коначно, сигурно најзначајнији разлог лежи у чињеници постојагва снажних спонтаних и организованих сељачких покрета и борби који су више од четврт века потресали Башу и кинеској борби давали карактер „сељачке револуције”. Борба сељака у сеоским областима корак по корак водила je стварању упоришних база револуције у IСини и стварању услова за њено успешно остварење. „Отуда долази то да дутотрајна револуционарна борба која се води на селу, тој упоришној бази револуцнје, у основи представља сељачки партизански рат под руководством Комунистичке партије Кине. Због тога потцењивати потребу коришћегва сеоских рејона у својству упоришних база револуције, потдењивати потребу упорног рада са сељаштвом.. : јесте неправилно” ( 12 ). Као што ce може закључити Мао-Це Тунг није никада сељаштву давао руководећу улогу у социјалистичкој револуцији, иако je сељаштво изричито сматрао покретачком снагом те револуције, свесним политичким субјектом, чија се улога не исцрпљује само у оружаној фази револуције већ у етапи друштвеног и политичког конституисања социализма. оно стоји у истом рангу са пролетариатом. Колико je овакав теоријски концепт остварен не само у идејној сфери већ и у реалним постреволуционарним збиванима, пигање je далеко теже и захтева замашан истраживачки подухват стварног живота Кине. Но независно од стварног функционисања диктатуре народне демократу е и остварења „ј единства радничко-сељачке демократске власти” у савременој Кини, мора се признати да су оваква схватана, у најмању руку, обогатила и проширила схватање марксистичке теорије о субјектима револуције и поставила нова питања. Збивања у савременом свету Азије, Латинске Америке, као и у другим заосталим аграрним земљама у којима преовлађују „сељачке револуције”, представљају потврду актуелности изучавања схватања о политичким субјектима социјалистичке револуције, с једне стране, као и потврду Mao-Де Туноге тезе о проширењу субјеката револуције у земљама са претежно сељачком структурой, с друге стране. Несумњиво je да су поменута схватања и темељна теорија Мао-Це Тунга, проистекла из друштвених и политичких оквира неразвијених земаља, у којима je сељаштво стварна матери јална и доминантна снага, обогатила марксистичко схватање револуције и, у исти мах, поставила нова питана која се односе на карактер социјалисгичких револуција и

(и) Исто, стр. 48. (12) Исто, стр. 38.