Анали Правног факултета у Београду

873

ПОВЈЕРАВАЊЕ ДЈЕЦЕ HÄ ЧУВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ

во служи већ устаљеним методама. Само увођењем ыових метода, служећи се услугама одговарајућих стручньака, психолога, лекара, педагога, социјалних радника, могли би доли до жељеиих резултата. Само би комплетни подаци, који би се односили како на дјецу тако и на гьихове родителе, на њихове особине, склоносхи, контакте, живот у породили и нзван ње, у школи, на послу, у друштву, омогућили свестрано сагледавање психолошких стања и соцнјалних ситуација, што би бкла истинска помоћ суду и начин да се правилно и правично рјеши ово за дјецу разведених родитеља судбинско питање. Сигурно je да ми данас, с обзиром на кадровску структуру органа старатељства на подручју СРБиХ не можемо очекивати на свим мјестима исте резултате. Постојећи органи старатедства, с обзиром на своју структуру и методе рада нису могли пружити довољну заштиту породили. Истина, у већим републичким центрима, гдје je вршење послова органа старатељства пренесено на Центар за социјални рад, могућности су нетто веће. Већ сама кадровска структура центра представља изузетну гаранцију да ће у њиховом дјеловању бити примијењене неке методе социјалног рада, што je у овом домену нужно. Само таквим радом, ангажовањем стручњака, не само социјалних радника него и љекара, психолога и педагога, добили бисмо жедене податке, који би суду значили велику nOiMoh у оцјењивању стварних интереса дјеце. И ово je један од разлога због којих се у Савезној комисији за кодификацију породичног права толико заговарала идеја о оснивању органа за заштиту породице, чија би структура била потпуно различита од досадаппье. Наиме, да би орган могао успјешно да обавда послове из своје надлежности, морао би бити саставден од једвог стручног тима социјалннх радника, правника, психолога, психијатара, декара и сл. Сматрамо да би ови приједлози Савезне комисије свакако треб’ало да буду прихваћени у републичком законодавству. Постојећи извјештаји органа старатељства су у правилу штури, и садрже уобичајене податке о узрасту дјетета старости занимању родихеда њиховом здравственом стању, стамбеној ситуацији. Они се своде на пар уобичајених констатација, као на пр.: „Дијете треба повјерити оцу. јер га мајка неће” П-1207/69; „Мишљења смо да дијете треба повјерити оцу, јер их je мајка напустила и ступила у ванбрачну заједницу” (П-2277/69; „Дијете треба повјерити мајци, јер их отац није видно 5 година” (П-2928/69); „Дијете треба повјерити мајци, jep je мало, па му je мајчина њега потребна” (П-996/69; „Дијете треба повјерити мајци, jep je за њу емотивно везано” (П-77/69, 110/69, 2044/69 и сл. ( м ). Врло често се из извјештаја које овај орган доставља суду не виде разлози због којих се Центар опредељује за одређена мишљења. Многе значајне чињенице остају нерасвијетдене, бар за онога који чита записнике у предметима Центра за социјални рад, а сигурно и за судију који овакав извјештај користи приликом одлучивања о повјеравању дјетета. Но, то још не значи да je реч о погрепшом приједлогу и да би социјални

(20) Сви наведени предмети узети су на увид у Окружном суду у Сарајеву.