Анали Правног факултета у Београду

894

АНАЛЙ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кованих произвођача” ( 8 ). МеВутим, не треба превидехи чиненицу да ни код овог решења није одре Вен однос најнижег личног дохотка, као просечна величина личног дохотка у привреди, „односно егзистенциони ми нимум неквалификоване радне снаге” ( 9 ), са висином (вредносно и натурално) материјалних трошкова живота радника и његове породице. Без претходног дефинисања ове објективно дате релације није могуће одредити стварни обим и матер ијалне елементе структуре нормалне репродукције произвођача нити je могуће повући граничну линију измеВу најнижег личног дохотка и осталог дела дохотка који улазн у личну нотрошњу и тиме мења суштину категорије потребног производа, који све више у социјалистичкоЈ привреди треба да захвата преостали део, изнад минимума егзистенције, новостворене вредности (дохотка). Y односу на раније раздобље, кад се критериј трошкова живота није узимао у обзир за одреВење доње границе личног дохотка, у послед ње време он све више долази до изражаја, постаје доминаытан фактор и почшье да служи као јединствена основа за дефинисање те величине. Упркос томе, што се и сада нигде непосредно, отворено не каже ( 9а ) шта се, заправо, с квантитативне стране подразумева под појмом материјалне и социјалне сигурности радника, на чему се заснива његова нормална репродукција и од којих свих елемената конкретно зависи висина личног дохотка и „обим других зајемчених права”, ипак je сасвим извесно да je реч о количини (обиму) и структури (врсти) потрошних добара, о вред ности потребног производа угврђеног по величини тако да може економски да обезбеди радницима вредносно (номинално) и натурално минималне материјалне услове живота, али само под једним условом, да рад не, основне организације удруженог рада нису у стану да им оситурају више од тога, изнад минимума егзистенције, изван доне границе личног дохотка. Он по суштини, представља само најнижу вредност, граничну тачку личног дохотка, испад које не сме да се спусти обим личне потрошне радника у социјалистичком начину производне, чак и под претпоставком да се доходе неповол>не околности, за радну организадију, у пронесу стицана и расподеле дохотка. То значи да се његов најнижи ниво своди на део сопственог про извода рада који улази у радникову индивидуалну потрошну и чшш општи ниво негове нормалне репродукције. Ова огапта основица (најнижи лични доходак) не би требало да се формира, утврђује у зависности „од општег стелена продуктивности укупног друштвеног рада и општих уело-

(8) J. Тирони, Политична економија, „Народно новине”, Загреб, 1973. стр. 342. (9) Исто. (9а) Од тога чине изузетак неки аутори код којих се јасно запажа шта се подразумева под најннжим личним дохотком. „Минимум стандарда, односно егзистенциони минимум . . . морао би бити толик да осигура таквом произвођачу надокнаду утрошене енергије у току радног дана, као и надокнаду утрошене одјеће, обуће, трошкова становаlьа укл>\ г чујући гориво, свјетло, воду и трошкове око одржавања потрсбне хигијене и чистоће стана. За надокнаду утрошене енергије и потрошних добара у току једног дана, тједна, мјесеца и године произвођачу су потребне робе разнолике употребне вриједности и различите трајности. Све су те употребне вриједности и у социализму робе и услуга; оие имају своју вриједност и цијену преко којих се може одредити и потребни минимум примагьа у расподјелн у облику особног прихода у новцу”. (Ј. Тирони, исто). (ю) Устав СФРЈ, исто.