Анали Правног факултета у Београду

ва средине у којој радник ради и живи ( п ), већ je потребно да се његова доња основа утврђује на бази критерија минималних трошкова живота радника и његове породице. Тек изнад те границе значајан je, за одређивање висине личног дохотка, степей развнјености производних снага, просечан ниво друштвене производности рада, начин потрошње, историјски и културни развој средине у којој се обавља процес рада и друштвено организује живот људи. Али ако се, и поред света, при анализи дате појаве, узму у обзир и ове детерминате, а то je допустиво, онда више није реч о минимуму животних услова радника, о доњем, најнижем лимиту личног дохотка, већ je у питању нешто друто. Лични доходак ce, у овом случају, у развијеним условима производње и техничке основе рада увећава ~до таквог обима потроипье”, какав с једне стране, допушта постојећа производна снага друштва (дакле, друштвена производна снага његовог радниковог, наша примедба, сопственог рада као стварно друштвеног), a који се, с друге стране, захтева за пуни развитак индивидуалности ( 12 ). Такав део сопствейог производи рада превазилази, у зависности од степени развоја производне снаге рада и других услова производив, догьу границу .личног дохотка радника. Y том случају се не поставља питање вредности потребног производи на којем се остварује процес репродукције радне снаге, jep се он проширује на вишак производа, на укупан доходак, а тиме се природно мења његова економска суштина. Но, ако се ипак, из било којих разлога, па и због ниске техничке основе производив, део дохотка (новостворене вредности) намењене за потребе личне потрошње радника утврди сувише ниско, онда треба да се зна колика je та вредност, да ли je она довољна да обезбеди његову материјалну и социјалну сигурност и до које границе она може највише да се спусти. Y противном, ако се то тако не уради, онда теоријскн и практично постоји стална опасност да се висина најнижег личног дохотка и „обим других зајемчених права” сведе на сваки ниво испод минимума егзистенције, нормалне репродукције, а то je, уколико до тога дође у односима расподеле супротно смислу уставних начела, захтевима политичке надградн.е и принципима социјалистичке расподеле. Аакле, до те величине није могуће доћи у зависности од достигнутог степена развоја производних снага, jep ако би се то узело за критериј утврђивања најнижег личног дохотка, онда при високој техничкој опремл>ености рада и при изузетно повољним условима привређивања лични доходак би се у принципу формирао изнад нормалне репродукције радника и гьегове породице, а то онда не би била његова најнижа могућа граница, већ далеко више од тога. А колико то количински најмање (највише) износи не би се политекономски ни друштвено поставляло као питанье. С друге стране, низак степей развоја производив снаге рада, неразвијена његова техничка основа и неповољни услови стицања дохотка довело би до тога да се део сопственог производа рада намењеног за потребе

(11) Устав СФРЈ, исто. (12) Устав СФРЈ, исто. (13) К. Маркс, Капитал, „Култура”, 1948. стр. 760.

895

теоршско й практично утврбивање најнижег личное дохотка