Анали Правног факултета у Београду

49

накнада üiTetb за ГУБИТАК ЙЗДРЖАВАН.Л

стиче и услове за пензију која ће му доживотно осигурати егзистенцију), а друга брачни друг, жена, чува децу и води домаћинство. Од такве жене се после извесног времена не може захтевати (крај мужа који je у могућности да je и дање издржава!), да своју егизстенцију обезбеђује схупагьем у радни однос, јер бито практично било равно преквалификацији која се по тежини не захтева од осталих радних луди. Такође се, као услов за признаке права на издржавање односно права на накнаду штете за губитак издржавања оваквој жени, не може захтевати да je она достигла године старости потребив за пензију, јер би то најчешће значило терати je да се запосли (после стварне преквалификације која није далко од праве моралне немогућности) без икаквих изгледа да оствари стаж потребан за стицање пензије. Такво поступање представлало би дискриминацију жене и значило би ниже друштвено и морално валоризовати чување деце и вођење домаћинства од најниже плаћеног посла којим ce у радном односу остварује лични доходах (и стичу услови за личну пензију). Хипотеза у којој нису били испуњени услови за настанак права на издржавање нити je издржавање факты'пси давано 10. • То je она хипотеза у којој je погинули био само потендијални давалац, али издржавање није давао нити су постојале потребне чињеничне претпоставке за активирање његове обавезе издржавања. Ако услови за настанак права на издржавање не постоје ни у време смрти потенцијалног даваоца ни у време одлучивања о тужбеном захтеву, штете нема нити je извесно да ће je бити у будућносхи, а по општим правилима, накнада се на може досудити за непостојећу штету као ни за будућу неизвесну штету. Али, како поступити ако услови за настанак права на издржавање нису постојали у време смрти, али постоје у време пресуде? По швајцарској судској пракси, барем у случају смрти детета као будућег даваоца издржавања (хипотеза која je у пракси најчешћа и чији je социјални значај због тога највећи), одговор je потврдан ( 10 ). По Грађанском законику РСФСР (чл. 460. ст. 2) право на накнаду имају лица која су „на дан смрти имала право да траже издржавање од погинулог”. из чега се закључује да у то време морају постојати сви потребни услови, како на страни повериоца тако и на страни обавезног лица. На том становишту стоји и наша судска пракса. Y једној пресуди Врховног суда Хрватске каже се: „Означен износ тужилац не може с успехом тражити ни као накнаду за изгублено издржавање, које би му имала давати пок. кћер. Истина je да су према пропису чл. 32. Основног закона о односима родитеља и деце и деца дужна издржавати своје родителе у границама одређеним у чл. 36. истог закона, па би се, да тужиочева кћер није убијена можда могле у будућности остварити претпоставке под којима

(io) Virgil ROSSEL, Code civil suisse et Code fédéral ds obligations, Neuvième edition annotée, revue et mise a jour par André ROSSEL, Lausanne, 1962, фуснота уз чл. 45. Закона о облигацијама.