Анали Правног факултета у Београду

55

ИАКНАДА ШТЕГЕ ЗА ГУБИТАК ИЗДРЛС4ВАЊА

два правила, од којих je оно прво главно: да се износ накнаде одмерава с обзнром на све околности случаја; а друга правило одређује крајње оквире првол!: да овако одмерена накнада („с обзиром на све околности случаја”) „не може бити већа од онога што би оштећени добијали од погинулог, да je остао у животу”. Према формули шшхваћеној у судској пракси, накнада се равна према величинн изгубљеног издржавања а величина изгубљеног нздржавања je разуме се фактично питање. Врховни суд Југославије каже: „Шхетник мора оштећеницима накнадити све што су у погледу издржавања изгубили” С 22 ). Тако и Врховни суд Хрватске: „По правним правилима из ранијих закона ... мора се у случају смрти накнадити лицнма, за чије се издржавање морао покојник бриыути по закону све оно што су услед вьегове смрти изгубили” ( 2Я ). Посебних питања нема ако je покинули извршавао своју обавезу издржаваньа и то у мери на коју je по закону обавезан (с обзиром на г.воје могућности и с об'зиром на потребе примаоца). Међутим, поставља се питање према ком износу се равна рента ако погинули уопште није извршавао своју законску обавезу, односно према ком износу се рента равна ако je издржавање давано у износу различитом од онога на који je давалац по закону обавезан. Те две хипотезе ћемо одвотено исш!тати. Обавезно лице није извршавало своју законску обавезу 20. Накнада (рента) се овде равна према оном износу издржавања на који je погинули по закону био обавезан; „Висина накнаде равна се према ономе што оштећени губи услед смрти убијеног. Колика je висина изгубљеног издржавања, то je фактичко питање, о коме се сули према околностима сваког сдучаја. Једино чврсто правило jecTe да накнада штете ове врете не може бити већа од онога што би убијени, да je остао у животу, био дужан да даје за издржавање лица ко je поставља захтев” ( и ). Меродавне су, дакле, потребе примаоца и имовинске могућности попшулог даваоца ( 25 ) ито могућности у којима би се налазио

(22) Решенье Врховиог суда Јутославије, Рев. 1611/65 од 28. маја 1965. Збирка судских одлука, књ. X, свеска 2, одлука бр. 176, (23) Пресуда Врховног суда Хрватске Гж 631/53 од 20. јула 1953, Збирка одлука врховних судова донетих у кривичном и грайанском судском поступку, 1953—1955, сабрали и средили др Никола МККУЛАНДРЛ и Душан М. АНБЕЛКОВИН, Београд, 1957, одлука бр. 238. (24) Решење Врховног суда Југоставије Рев 2845/63. од 3. децембра 1963. Збирке судских одлука, књ. VII, свеска 3, одлука бр. 330. (25) Меродавио je, дакле, имобно статье погинулог који je био обавезан на издржавање (јер се за губихак тог издржавања досуђује накнада) а не имовно стање штетника, пошто на хьему не лежи обавеза издржавагьа вей обавеза накнаде штете. ~Не може се према томе сматрати да се захтев тих лица за накнаду састоји у томе да могу тражити од одговорног лида да им уместо покојника оно даде издржавање на начин кяо да би била законска дужносг издржавања прешла од покојника на ньега. Напротив мора се, како je усгюстава пријашљег стања немогуйа, накнадити сву вредност изгубљених користи ... а да у правилу при томе нису важие имовинске прилике и могуйности сада одговорног лица”. Пресуда Врховног суда Хрватске Гж 681/53. од 20. VII 1953. године, Збирка одлука врховних судова, Београд, 1957, одлука бр. 238.