Анали Правног факултета у Београду

59

НАКНАДА ШТЕТЕ ЗА ГУБИТАК ИЗДГЖАВАЊА

24. По другом схватању, ко je je у нашој пракси нзгледа више распрострањено, накнада се равна према мери у којој je обавеза издржавања фактички вршена. V том смыслу се Брховнн суд Југославије изјаснио у једној одлуци нови j er датума: „Лице ко je je умрли био дужан издржавати на основу закона може од лица обавезног на накнаду штете тражити ренту у висини ко ja у начелу одговара давањима ко ja му je умрли стварно давао, без обзира да ли то надилазн износ који би оштећеном припадао по одговарајућим прописима породичног законодавства. МеЬутим, тако израчунати износ није без сваког ограшгчења. Напротив, тај износ не мора увек бити једнак стварним давањима чшъеним за живота даваоца издржавања. Ограниченна се углавном крећу у два правда. Прво, морају се узети само она давања ко ja су имала трајан карактер и за ко ja се, према свим околностима случаја, да ни je дошло до деликтне радње, основано може претпоставити да би и у будућем периоду била трајне нарави... То се може кретати и изнад онога што би оштећени према својим потребама и могућностима даваоца добијао (на пример, изванредно жртвовање и напор родителе за свестрану ызобразбу и школовагье детета), али не може обухватити пригодне ваыредне поклоне који су резултат изузетних краткотрајних могућности и изуэетних расположена даваоца. Друго, код израчунаваььа ренте не могу се узети у обзир mi они износи чије се давање противи друштвеним нормама, јавном поретку и добрим обичајима (примерице, давања из имовине стечене кажњивим делима), а ни оних који знатны je одстунају од друштвених прилика и околности дате средине” ( зэ ). Исто становиште заступају Врховни суд Хрватске ( 40 ) и Врховни суд Војводине ( 41 ).

(39) Пресуда Врховног суда Југоставпје Рев 57/68, од 16. априла 1968. године Збирка судских одлука, књига XIII, свеска 2, одлука бр. 160. (40) ~Како je успостава пријашњег стања немогућа, мора се накнадити сва вредност изгублен их користи, држећи се при томе оне мере у којо je покојник не само морао вршити него и стварно и преко споменуте мере вршио своје дужности према лицима која je био дужан издржавати, а да у правилу при томе нису важне имовинске прилике и могућности сада одговорног лида. Да се може установитн висина те накнаде, није доволно тврдити да je у нужној мери данас осигурано издржавање жене и деде покојника, него треба установити у којој мери je било осигурано у часу смрти покојника, те која je разлика измеЬу тадашњег и каснијег стања. Нису при томе од одлучне важности за ово питање ни начела по којима су прописи о социјалном осигурању радника и службеника уредили питање издржавања лица којима припадају давања услед радне неспособности". Решење Врховног суда Хрватске Гж 681/53. од 20. јула 1953, Збирка одлука врховних судова лонетих у кривичном и грађанском судском поступку, Београд, 1957, одлука бр. 238ч Y једној пресуди из 1971. године Врховни суд Хрватске заузео je, изгледа, супротно становиште, мада пресуда није сасвим јасна. Првостепеном пресудом одбијена je тужитслица с тужбеним захтевом којим je тражила да јој тужени исплаћује мјесечну ренту од 500 д. Ту пресуду праводобно изјавленом жалбом побпја тужителица. Жалба није основана. Захтјев тужителице да јој Iужено подузеће као одговорно за смрт њеног брачног друга надокнади штету због губитка уздржавања ко je je умрли давао основан je само у граница.ш изгубљепог законског уздро/савања које je он давао или je био dyoican давати, а не у износу који je умрли стварно давао, a који износ прелази те границе. Y конкретном случају je утврЬено да тужитсл>ица послије смрти свога брачног друга прима заједно с кћерком од 7 година мјесечну породичну мировину у износу од 573,80 д. Према подацима туженог подузећа пронзлази да би зарада пок. М. П. (тужителичипох