Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

25. Ужа концепдија, по нашем мишљењу, испушха из вида неко лико ствари. Прво, да накнада штете за изхубљено издржавање нема алименташюни већ одштетни каракхер (збох чеха има да се равна према схварној величини прехрпљене шхехе). Аруго, да за основаносх хужбйнох заххева за накнаду шхехе није неопходна повреда некох субјекхивнох права нехо je довољна и повреда једнох лехихимнох инхереса (а пихање накнаде за разлику између оноха шхо je дужник био дужан да даје и оноха шхо je схварно давао мора се рехнихи на исхи начин као и пихање накнаде у хепохези хде на даваоцу уопшхе није лежала правна обавеза издржавања). Најзад, не хреба замшиљахи да су извршавањем обавезе издржавања у законским оквирима похребе примаоца максимално задовол>ење хако да свако давање преко хоха значи омохућавање (још мање пружање) луксузнох и расипничкох живоха, који као хакав вреВа друшхвене норме и оправдана ускраћивања накнаде ( i 2). Путем законске обавезе издржавања похребе примаоца обезбеђују се у једном релахивном смислу, пошхо на основу закона дуговани износ зависи и од мохућносхи даваоца. Охуда ће чесхо хек извршавањем обавезе преко мере коју закон налаже похребе примаоца бихи задово л>ехье у мери која je друшхвено поже.ъна и ко ja je у друхим случајевима, хде су даваоци бол>их тшовинских прилика, обезбеђена извршаваньем обавезе издржавања у схрикхним законским оквирима. Ошхећеников инхерес да му се накнади вишак преко мере на коју je по закону имао хграво савршено je законах, a дајући преко мере на коју je нравно oöaвезан, давалац издржавања само je у јачем схепену извршавао једну превасходно моралну дужносх. Збох свеха хоха мислимо да ошхећенику хреба признахи право на накнаду похпуне шхехе, дакле, у висини оноха шхо схварно губи, с хим да би се овако одмерена накнада мохла снизихи хек ако и уколико je реч о давањима која, како добро каже Врховни суд Јухославије у цихираној одлуци, знахније одсхупају од друшхвених прилика и околносхн дахе средине и icao хаква вређају норме еоцијалисхичкох морала.

Ар

Обрен Станковић

брачног друга) као неквалифшщраног радника износила за сада просјечно 595,40 д. мјесечно (за 182 радна сата у мјесецу). Према томе, ако се има на уму наведена висина мировине коју прима тужите.ыща заједно с кћерком, а затым прихода које би остварпо пок. М. П. који би се кретали око 600 д мјесечно (од којнх вал>а одбити одређени изснос који би он сам трошио за подмиривање својих потреба), онда произлази као правилан закључак првостеиеиог суда да тужите.ыща не трпи штету на име изгубл>еног законског уздржавања због смрти свога брачног друга. Стога je исправно првостепени суд одлучио о захтјеву тужитељице за досуђиваЈве ренте на име изгубљеног уздржавања када je такав захтјев као неоснован одбио. Пресуда Врховног суда Хрватске Гж 820/71 од 5. априла 1971. године, „Информатор”, бр. 1931. Година XX. (41) Пресуда Врховног суда Војводине Гж 1563/69 од 26. фебруара 1970. године, потврђена, из истих разлога, од стране Врховног суда Југоставије пресудом Рев 215/70. од 15. јула 1970, Збирка судских одлука, књига XV, свеска 3. одлука бр. 287. (42) Неки писци управо тако виде проблем и због тога бране ону ужу концепцију. В. Стеван ЈАКШИБ, Облигационо право, четврто издање, Сарајево, 1962, стр. 301—302.