Анали Правног факултета у Београду

69

СУДОВИ УДРУЖЕНОГ РАДА

ру није од толиког значаја да се у сваком случају вага правда, него да се однос као такав уреди на начин који ће омогућити даљи заједнички живот и рад, даљу изградњу самоуправног система. Дакле. нису у питању неки непомирљиви сукоби, сукоби који су, у суштини, резултат различитих основних интереса, као што je, опет по правилу, случај са странкама у класичном поступку. Учесници спора, конфликта и сл., ако хоће да остваре услове за даљи живот и рад, односно ако желе стварање претпоставки за oоље услове живота и рада убудуће, не могу бити ношены жељама и тежњама да се конфликт, односно спор, реши искључиво у корист једног од њих без обзира на последиде које то може имати за другу страну или ужу, односно ширу заједницу. Нису ту у питању општи акти који су „ређи”, па дозвољавају суду већу слободу у раду, већу креативност у тумачењу норме и сл. Не. Y питању je посао који има задатак да постојеће самоуправне односе учврсти, како би то била снажна подлога за даљи развитак и усавршавање самоуправног система у нашем друштву. Y супротном, судови удруженог рада били би само врста државних судова. односно категорнја специјализованих државних органа (више или мање постављених на самоуправној, односно демократској, друштвеној и сл. основи). Ко није у стагьу да ствари посматра и пойма на овакав начин, није, по нашем схватању, продро у суштину новог система правосуоа, у дубину уставног поретка. Због свега тога, треба озбиљно и одлучно одбацити све појаве и тендендије које иду ка томе да од судова удруженог рада створе неку врсту специјализованих државних судова и да их тако затворе у себе, да створе услове за њихово одвајање од самоуправног система, за бирократизацију и сл. Таква схватања су погрешна чак и када би се ствари посматрале чисто теоријски и чак практицистички односно једнострано, формално, буквално. Наиме, ако се пође од тога шта све судови удруженог рада имају у својој надлежности онда већ сама та чињеница не даје довољно аргумената за третирање судова удруженог рада као неке врсте специјализованих судова. Y том смыслу, односно таквим посматрањем ствари, сваки суд би могао бити окарактерисан као нека врста специјализованих судова, и то, како у оквиру редовних, тако и у оквиру самоуправних. Разуме се да питање специјализације има веома важну улогу код судова уопште, а то значи и код самоуправних судова. Међутим, по нашем схватању, није то у питању код пој единица када желе судове удруженог рада „прекрстити” у државне судове специјализованог типа. Вероватно има и других намера, тј. да се онемогући афирмација судова удруженог рада као инструмента самоуправљања, као снажне полуге његовог даљег развита и учвршћења, Y сваком случају, то треба озбиљно политички осудити и одбацити сваку помисао на тако нешто у нашем друштву. Посебну опасност овакво схватање има у вези са структурой људи који ће радити у судовима удруженог рада, са њиховом професщом, са њихошм струнном и другом стгремом, у вези са њиховом општом и политичном способношћу, и тако дале. Није свеједно за друштво ко ће и како тумачити ошпте акте, иначе врло широко постављене. а посебно ко ће тумачити Устав и његове циљеве и задатке његове тежње. То не може