Анали Правног факултета у Београду

253

СТО ГОДИНА ОД СМРТИ СВЕТОЗАРА МАРКОВИЧА

швина се једним делом приближује Босни а другим Црној Гори; Стара Србија, опет. једним делом приближује се Србији, другим такође Црној Гори. Код оваквих разлика заиста нема смисла установљавати у свим овим земљама ,ј единство канделарија’ и уводити неку пандурско-полицијску државну’ систему као што je данаппьа у Србији”. Том народу „потребно je ослобођење и културно уједињење, а не уједињење канцеларија које бн му довеле неизбежно тиранију и материјално пропадање”. За Марковића сама мисао „српско јединство” била je најреволуоионарнија мисао на читавом Балканском полуострву, jep je претпостављала и у себи садржала: уншптење два царства (Турске и Аустрије) и прёстанак две балканске кнежевине (Србије и Црне Горе) као и преврат у целом политичком уређењу српског народа. Другим речима, Марковић je замшшьао и тражио, као решење српског националног питања. стварање једне, и то нове нове не само по територији него и по свом унутраппьем друштвено-политичком уређењу српске државе из дедова два царства и из две српске кнежевине. Лодајмо томе да je последње године свог живота, 1875. када je избио масовни устанак у Херцеговини и у Босни, Марковић био за активно помагање тог устанка, што значи и за рат с Турском, али опет за народны рат. Објашњавајући у свом листу „Старо Ослобођење" шта под тим подразумева, он je писао о условима под којима би се једино могло или морало извршити уједињење устаничких крајева Турске са Србијом, jep „нема смисла мислити да ће ослобођени крајеви из благодарности ппимити од Србије њен бирократизам, који им очевидно не може лати оно за што они сад проливају своју крв”. Према томе, најпреча потреба народа у Србији јесте њен унутрашњи преображај, а рат с Турском и уједињење с осталим деловима српства дюгу надао се Марковић, и зато био за рат помоћн српском народу да се тај преображај што пре и што потпуније изврши. Хрватским националним питањем и националшш питањем других југословенских народа у Аустро-Угарској Марковић се, разумљиво, бавио мање него српским националним питањима. (Интересантно je узгред помешгги да Марковић није инсистирао, вероватно због одређеног потцењивања значаја нанија и националне свести, на концепцији националнот. српско-хрватског унитаризма, као што су то касније, у XX веку чинили и несоцијалисти и социјалисти у Србији и у Хрватској). Иако je о томе мање писао, он je и ту дао (у неколико својих чланака) нека запажаша и решења која се могу сматрати врло добрим, чак и визионарским, jep их je каснији развитак у потпуности потврдио. Најважније у његовим ставовима око тог питања био je енергхгчан захтев да Аустрију, такву каква je, треба разорити. (Подсетимо се да су знатно касније тај захтев, изражен у пароли: Austria delenda est, прихватили и истицали као свој први и основни захтев грађански политичарн југословенских земаља који су као политички емигранти за време првог светског рата заједно са српском владом радили на решавању југословенског питања). После француско-пруског рата и уједињења Немачке 1871, Аустроугарска монархија запала je била у нову кризу; упућена од гада само на