Анали Правног факултета у Београду

277

ЕКОНОМСКИ ПОГЛЕДИ СВЕТОЗАРА МАРКОВИЧА

благостања народа Рад je, као и у других класнчара, претпоставка богатства, а не односа вредности. Стога рад, као општи чинилац производње, носи сва обележја конкретног рада, рада који ствара употребну вредност, а не уочава се његово двојство, његова невидљива друштвена садржина. Задатак који својој економији поставља јесте да објасни услове за „најпоузданији свестрани друштвени развитак”. Пошто због општег нивоа развијености економске науке, а посебно због избора текстова којн му je доступан, Марковнћ није могао да као општу методолошку премису у дедуктивном закључивању усвоји претпоставку опште привредне равнотеже (коју неокласична школа управо тих година тек открива на пример Парето 1871. године), задовољава се претпоставком о богатству. Дедуктивни елементи у његовом методолошком прилазу почивају на базичној премией о богатству. Напуштање појма богатства у смислу благостања само je вербалио, jep за аутора реч благостање кроз цело дело нма значење материјалног благостања, дакле, богатства, суме употребних вредности. При томе je у његовом раду јасно уочљива она његова активна компонента, став научника према друштву, према проблему увећања богатства народа. Пако ово као проблем са којим су економистн суочени није ништа ново, jep су о томе размишљали joui меркантилиста, у Светозара Марковича долази до изражаја у функцији његове опште социјалистичке оријентације. Таква оријентација присутна je у другим његовим текстовима ( ,2 ), док у Нанелима народне економије долази до изражаја кроз препоруке које аутор даје ради повећања народног богатства. За друштво je „најкорисније распоређивати радну снагу у друштву према најпречим материјалним потребама” ( ,3 ). Иако ништа ближе не говори о методима извођења такве оптимизације, јасно je да они подразумевају известан степей свесног, највероватније претходно плански утврЬеног распореда фактора производње. Друтам речима, уочава се (конфронтирајуђи опсервадије из којих индукује нерационалност робне производив са дедуктивним закључком о „материјалном благостању народа”) да се велики део друштвеног богатства гроши непроизводно, кроз облике ексцесне личне потрошње. Y условима робне привреде „je велика продајна цена знак свију предмета раскоши” (’■’), a будући да je раскош оно чему дуди из сујете теже, то се велики део дохотка, који би се могао употребити за производыу потрошњу, за друштво губи. Одавде смо слободни да изведемо прву и најзначајнију разлику између Марковића и аутора класичне енглеске школе ( ,5 ). Ту разлику видимо у присутној, али нензреченој идеји (за коју сматрамо

( n ) ~Ми само оне ралове узимљемо као економски производне који у крајњем ре* зултату свои стварају или помажу да се створи матери ј алии произвол." (Ibid., стр. 49.) ( ,2 ) Вид.: Светозар Марковић, Раднинко пшањг у Србији, „Просвета”, Београд 1946 (збирка чланака). Вид. нарочито: Родничка питање у Србији и Политинки и економски положа/ радничког сталеока у Србији. ( ,3 ) Светозар Марковнћ, Начела народне економије, стр. 57. ( 14 ) Ibid., стр. 64. ( 15 ) „Економска теорија А. Смита. . . не уме сваки пут да остане доследна свом сопственом начелу, већ се често вара површним, меркантилним упечатцима. Главна je њена погрешка, што се често зауставља на неважним појавама размене, а не уме да проыикне до корених чињеница производње. . ." Ibid., стр. 62 #