Анали Правног факултета у Београду

278

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да нужно следи из дахих претпоставки) о потреби задржавања широких натурално-привредних целина у оквиру друштва чији je савременнк био. Велике симпатије са којима излаже проблематику друштвених односа унутар породичних задруга и општина ( ,6 ) у Србији у време када су се у њој одвијали процеси првобитне акумулације капитала корелирају, по нашем мишл>ен>у, са ставовима о таквој расподели чинилаца која ће својом употребом довести до стварања највеће масе употребних вредности. Уосталом, робну привреду, па и вредност, аутор уопште не испитује. Цил> који пред економију поставл>а јесте дефинисање услова за остварење највећег материјалног богатства народа, па расходе које у друштву представљају радови којима се задовољавају потребе раскоши проглашава за друштвено штетне. Разликовање корисних и некорисних радова изводи се из натуралних карактеристика производа или њихове економске намене: „неки радови једном извршени остављају резултате, који могу да служе као извор нове производње: друга опет једном извршени не остављају никакие резултате, којн би могли служит као извор нове производше” ( ,7 ). О потрошњи градског становннштва Марковић je често изрицао одену да je она више усмерена на задоводаванье личне сујете него што има свој основ у потребама. С друге стране, друштвену организацију, задржану у задругама, у микро-заједницама натуралне привреде, Светозар Марковић одређује позитивним атрибутима назива je патријархалном сматра je топлом и хуманом. Законитост њеног пропадања услед преовладавања робно-новчаних односа аутор приписује „нестручним” аустријским правницима (”), а не нужности друштвеног развоја. Јадиковања над патријархалном, али релативно уједначеном структурой породичне задруге нису својствене само Марковићу: напротив, очигледно je да je утицај руских аутора и у овоме био пресудан. Као што je псзнато, у Русији су „обшчине” такође дуто задржане и царски je режим улагао напоре да сачува њихов интегритет С 2O ). Мотиви којима се режим руководио сигурно су били друкчији од оних које су нмали у виду руски социјалисти, али то не мења сам однос. Социјалисти прихватају задруге као брану дехуманизујућој бујвди односа капитала која продире из градова, тих раних центара привреде. С друге стране, Марковић увиђа огроман скок у производности рада какав омогућује капиталистичко предузеће. Он увийа предности до којих доводи подела рада ( 2| ), прњмена машина и погонске енергнје, те на овнм питањима напушта своје непосредне узоре Мила и Черншпевског ( и ) и враћа се идејама Адама Смита. Прихватајући Марксову критику ка-

( ,A ) Вид.: Светозар Марковић, Србија на Исто:су, стр. 12—29, 102—108. i l 7) Светозар Марковић, Нанела народне економије , стр. 59. ( 18 ) Вид.: Светозар Марковић, Србија на Истоку, стр. 25—26. ( ,9 ) „Аустријскп правници као да нису нмалп ни пој.ма шта je то задруга и задружна својина. Omi су оставили у грађанском закону да свакн члан задруге може свој део задруге задужити и пролати. . .** Ibid., стр. 104—105 # С 2O ) Вид.: Rosa Luxemburg, Увод у националну економију, Загреб 1975, стр. 139—146, нарочито стр. 142. ( 2I ) Вид.: Светозар Марковић. Иачела народне економије, стр. 109. С 2 ) О овоме вид. фусноту на стр. 114. Нанела народне економије .