Анали Правног факултета у Београду

СТО ГОДИНА ОД СМРТИ СВЕТОЗАРА MAPKOBHRA

247

га могли разумети и оценихи како вала, морамо ставихи и схално држахи или ако хоћехе: врахнхи и враћахн у његово време, хј. у ондашње статье и прилике Србије и у ондашње схање европске науке. Такав меходолошки присхуп не предсхавља само дуг према њему, Марковићу, већ je xo, пре свега, захтев и обавеза према науци. Међухим, вала и овде примехихи како су се у Марковића и у његовом делу, и кроз обе поменухе одређујуће и ограничавајуће околносхи, ипак хтробијале и долазиле до нзражаја: његова оригиналност, његова изванредна, управо заднвљујућа моћ запажања схварносхи и хьегов изузехни дар инхуихивног сагледавања будућносхи. Да би разумео друшхвену схварносх свог времена и да би свом народу могао указахи на пухеве његове борбе за бољу будућносг, Марковић се морао окренухи најпре прошлосхи. Свој исхоријски осврх на корене савремених друшхвених и полихичких односа и усханова у Србији охпочео je с упознавањем првог српског усханка односно схања које je усханку непосредно прехходило. Y првом српском усханку Марковић je видео епохалан преломни догаВај од огромног исхоријског значаја не само за Србију већ и за све балканске земле. То je била како je Марковић хачно уочио не само национално-ослободилачка већ исховремено и социјална револудија, с којом je како je написао „српски народ једним махом посхао Слободан и социјално и политички" и с којом je започео његов нови развихак: порасх вароши и варошког, грађанског елеменха а у. исхо време живље и брже економско и социјално раслојавање села у Србији. Лихерахура којом се Марковић служио у приказивању и оцеььивању првог усханка била je врло оскудна (имао je утлавном само Ранкеово дело о српској револуцнји), а од историјских извора само Букове радове и мемоаре прохе Махије; други извори нису му били досхупни, па je вероватно то био један од разлога (свакако не и једини) што je његов приказ околносхи и уопште унутрашњих односа и усханова устаничке Србије испао прилично манљив, с доста грешака и празнина, некако одвеђ идеализован, jep je у њему веома наглашен патријархални карактер усХаничких власти и усханова, а занемарен, ако не и игнорисан, већ започети процес друштвеног, класног раслојавања. Y сваком случају, међутим, изгледају тачна Марковићева запажања да се у току првог српског усханка начело монархијске власти није join јавно и јасно истидало и да je било извесних елемената то су, по Марковићу, породичне задруге и сеоске општине из којих би се евентуално дало заклучнти да je тадашња Србија, која ce национално ослобађала или делом била већ ослобођена, могла од патријархалне постати демократска држава. Најбитније у првом српском усханку била je околност да je тыше отворен нови пут којим су кренули један ослобођени народ и у њему водећа једна нова друштвена класа која се у ходу и организовала и јачала. Taj нови пут отворен првим устанком није, међутим, био ни лак ни прав. Већ у другом усханку, који je у свом садржају имао исте цил>еве као први, ствари су како je то видео С. Марковић кренуле