Анали Правног факултета у Београду

436

АНАЛН ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вичног законика, и строго je подредио оквир и систематику свог рада том тексту, мада су му очигледно претензије шире теоријски усмерене. Чини нам се да je таквим поступком у извесној мери скучно/у систематском и предметном смыслу своје могуђности и тако" иначе богат сиже својих теоријских размахрања у извесном смыслу подредио несигурној и вероватно привременој законодавној системагици. 1. Први део рада, прва целина, како рекосмо, посвећена je питањима объективных критеријума одмеравања казне. Y оквиру ове целине обраБени су проблемы друштвене опасности кривичног дела, материјалне тежине кривичног дела и моралне тежине кривичног дела. Ова три основна објективна критеријума олмеравања казне обраБују ce y три посебне главе ове монографије. а) Проблему друштвене опасности кривичног Оела се прилази каопринципу кривичног права „пошто цил> ових излагања није да се испита дејство друштвене опасности на постојање кривичног дела, већ њено дејство на одмеравање казне" (стр. 15), .мада аутор сматра да „у .суштини нема никакве разлике измејБуд руштвене опасности као принципа кривичног права и друштвене опасности као елемента кривичног дела" будући да je овде реч само 6 различптим аспектима приступа проблему (стр. Ì6). Као и у свих осталих критеријума и у овог се посебно анализира његозо дејство на законско и на судско одмеравање казне. Према аутору, овај принцип најјаче дејство има баш при законском одмераватьу казне, мада се он овде не појављује као једини. Што се тиче судског одмеравања казне и друштвене опасности дела, аутор сматра да се из чиньенице што чл. 38. КЗ не наводи посебну друштвену опасност, не може изводите заклучак да степей друштвене опасности не треба сматрати критеријумом судског одмеравања казне али, с друге стране он не може бнти ни врховно мерило у одмеравању казне, јер би то значило „практично дерогирати принцип субјективне одговорности у кривнчном праву у корист пршгципа друштвене опасности” (стр. 20). Аутор иде и даље, па не само што доводи у питаиье могућност да посебне друштвена опасност буде меродавна за судско одмеравање казне већ поставља и питање да .ли je уопште посебна друштвена опасност могућа (стр. 20 и сл.). Овај став се разликује од постојеђих ставова у нашој литератури у том смислу што се, сходно овде израженом мшпљењу о могућности nocTojaiba о.дносно непостојања посебне друштвене опасности кривичног дела, закључује да „суд не цени степей посебне друштвене опасности дела, већ степей псереде друштвених односа као манифестанте друштвено опасног карактера дела уопште”, а при оцени друштвене опасности ради одмеравагьа казне „суд се има служите истим меритема као и код оцене да ли дело представља незнагыу друштвену опасност или не” (стр. 28), тј. значащем дела и гитетношћу поспедица, које се околностн посебно анализирају (стр. 28 и сл.) у том смислу што се зкачај дела одреБуује као знача) друштвених односа који се повреВуцу крнвичнпм делом, а штетиост иоследица као обим повреде друштвених односа. Y закључку о дејству друштвене опасности на судско одмеравање казне писац истиче да je ово дејство далеко уже него што се то Iшаче у нашој стручној лнтератуфи и пракси сматра, па додаје; „Али нстовремено оно je обим сужавањем далеко прецизније и похпуннје одреБено. Самим тим, чим je потпуннје и прецизније одреВено ово дејство je и садржајннје, животније и стварније. Нема су?мње, найме, да један ужи, али прецпзннје изграВени појам друштвене опасности, представка много сигурнији критеријум и показателе у процесу судског одмеравања казне него што то може бита један расплпнуто схваћенп појам друштвене опасности, који самим тим што обухвата све и бива обухваћен свим у кривичном праву, не може послужпти као потпуна оријентапија за решавање ни једног пптања из области кривичног права” (стр. 33). Штавшие, дејство друштвене опасности на судско одмеравање казне je не само уже већ и реће него што се то обично миелн, јер „оно долази до изража-