Анали Правног факултета у Београду

572

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

СФРЈ. Иниднјатива je примљена и заведена код суда под Y6p-562/75 20. октобра 1975. године. Y прилог оправданости интервенције Уставног суда Јутославије, као јединог начина да се заштити уставноправни поредак од ових одредаба из закона о пензијском и инвалидском осигурању република и покрајина, и охклоне штетне последице њихове, посебно, и њихове примет, речито говоре озбиљно, законски и уствно неприхватљиво неједнакоправности, унутар самих ремења, затим неједнакоправности решења у једној, у односу на решење у другој републици и покрајини, а поврх свега чшьеница, да je цело питање решено у законима о порезилла граЬана. Напред смо већ навели члан 42. Закона о изменами и допунама Закона о доприносима и порезима грађана из 1967. године ( 16 ), који са становишта соме пореске политике зем.ъе уопште, сасвим надлежно, допушта и утврВује право уживаоца пуне старост пензије да „ради” и „зарађује” на том раду, да то нема утидаја да прима своју пензију. Али, да ће доприносе и порезе на ту зараду морати да плати по посебним порескшl стопама, ко je су овлашћене да пропишу републике и општинске скупштине. Према овоме, уживалац пензије прима своју пензију у целини, али ако при том „ради”, на „зараду” мора да плаћа доприносе и порезе по посебно одређеној стопи. Када се на ову „ зараду” мора да плаћају јавни терети по посебној стопи, то у исто време треба да значи, да та стопа не може бити мања-нижа од редовне, нити једнака њој, јер ни у једном ни у другом случају не би било потребе да се она прописује. Значи, да ова стопа мора бити већа од редовне, и опорезивање на. основу ње у већем проценту од оног који се плаћа по редовној стопи. На овај начин ми смо се потпуно заштитили од тога, да се овом „зарадом” пензионер „неоправдано обогати”, а с друге стране, „сасекли” смо у корену могућност настајања „неоправданих социјалних разлика”, које би из ове „зараде” пенизонера могле да настану! Са овог становишта, а и иначе, „рад” и „зарада" уживаоца пензије je нормална, чак животна појава и потреба, а осим тога je и део aerosa основног уставног права на рад, кога ни као пензионер није, и не може бити лишен. Закон и ово има у виду, па каже да уживалац пензије, на основу овог „рада" нема свойство осигураника, што у исто време значи да се не ради о раду у радном односу, односно у удруженом раду, нити о дохотку из таквог рада. Тиме je у исто време речено, да ни једно ни друго, ни „рад”, ни „зарада”, не могу, правно, бити ннкаква сметаа за уживаае стечене и остварене пензије. Да je у очнма законодавца Србије све ово и данас овако, доказ су члан 34 и 36. Закона о порезима грађана Србије. Закон je прво у чл. 34. заштатно пензију уживаоца пензије у целини, и то до те мере, да се на тьен износ не плаћа чак ни порез. Затим je у чл. 36. прописано, да скупштине општине могу одлуком одредити, да се порез из „радног односа” плаћа по повећаним пропорционалним стопама, на примања уживалаца пензије из овог „радног односа”, icoju на основу таквог рада немају свој-

(16) Пречишћен текст Сл. л. СФРЈ, бр. 13/70.