Анали Правног факултета у Београду

574

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ске могућности, да уместо датог решења љ удима одузму пензије, како je то брзоплето и неразборито ураВено у законима о пензијском осигурању. Ми смо напред истакли погрешку, при употреби израза „примања из радног односа’ 7 и „радии однос 7 ’, jep се овде може радити само о „раду" ван радног односа, односно удруженог рада, и „заради 77 од таквог „рада”. Због таквог карактера и једног и другог, ово се односи и на све остале пуне старосне пензнонере, посебно уговорне, сагласно плану 14. Устава СФРЈ из 1963. и чл. 31. и чл. 163, Устава од 21. фебруара 1974. године. Тако je алтернатива; или пензија или „рад” и „зарада”, од које се тако несрећно пошло при редlповању наведених одредаба у законима о пензијском осигурању, joui неразборитнје решена на штету пензија, њеним тоталним или делимичним одузимаљем, а да се при томе није ни приметило, да je она одавно решена, и то на сасвим уставан и загсонит начин. Наравно, не треба ни рећи, да су републике и покрајине могле донети норме и у једном и у другом закону, као што су их и донеле. Код тих законодавних могућности, или још боље, „свемогућности”, само мудрост одлучује, која ће се норма и за коју сврху донети. Ако већ имамо законе који су решили проблем „зараде 77 пензионера, дакле, иегова „прихода" уз пензију, и то једноставно путем њеног посебног опорезивања, да ли je у присуству таквог решења, мудро, када закони о пензијском и инвалидском осшурању, ради постиза!ьа исте сврхе, нареhyjy, при том сасвим противуставно и противзаконито, одузимање пензије делимично њш у целини, сваком пензионеру који овај „приход” остварује. Мислимо да се оваква решена не могу пришlсати ни довољној разборитости, a још мање мудрости. Све ово утолико пре, што je законима о порезима граВана, у односним одредбама, потпуно решено, не само опорезивање овог „прихода 77 , него и природа и карактер и садржај „рада 77 , на основу кога je овај „приход" стечен, а найме, да je тај „рад 77 такав, да пензионер на основу ньега нема својство радника у удруженом раду, па ни својство социјалног осигураншса, и то све као последица његова статуса уживаоца пуне старосне пензије. Аодамо ли свему овоме joui и то, да су решења из закона о пензијском и инвалидском осигурању, углавном, неприменљива, чак- и као таква, како смо то већ напред утврдилн, онда остају као правно могућа, и једино применљива, само решења из закона о порезима граВана која су уз то, у свему у границами Устава СФРЈ и закона, док решена из закона о пензијском-осигурању нису ни једнр mi друго. Али, шта je, ту je, volens-nolens, хоћемо нећемо, ипак се налазимо у присуству два начина у решавању овог проблема, и то истога ранта по свом нивоу, који један другог потпуно исклучују: било који начин да се прихвати и примени, онај друга je без правног дејства, дакле, сасвим сувишан. Код такве нихсве природе, за решење, који начин треба прихватити и применити, одлучује њихова, да тако кажемо, унутрашна, пре свега, правно системна вредност. При том, као прво, треба имати на уму, да je и у једпом и у другом начину решавања, главни и једини проблем „рад 77 , али далеко више.