Анали Правног факултета у Београду

У судници y Приштнни нека Беголка из Пећи покушала је убиство ради освете свога брата. Када је делинквент устао да се брани пред судом, она је испалила вт-ште хитаца у његова леђа. Омашком је повредила руку и судског поротника. Суд ју је осудио за покушај убиства из освете. Пошто су прославили освету, Беголима стиже абер од повређеног поротника да су дужни и њему да се правдају за телесну повреду. Беголи послаше посреднике да их помире са оштећеним поротником из Подујева. Посредници их помирише и Беголи платише штету коју је оштећени поротник захтевао, па поставише и личне јемце да нико ништа више не потражује. У другом случају, код Стародворана из Истока, један Ром из Кнежевца аутомобилом је липшо живота једну старицу Албанку која није водила рачуна о саобраћајним прописима. Уплашен од освете, Ром ангажује адвоката да га помири са оштећеном породицом. Адвокат пође кући оштећених, где се беше окупило веће сељака да учествује у мирењу. Адвокат се договори са оштећенима да плати штету за старицу и да од ДОЗ-а из иностранства омогући још једну накнаду штете за смрт старице. Старица је очигледно била крива за саобраћајну незгоду, али то обичаји нису уважавали. У албанским зборницама за мушкарце, одама, постоје клинови за вешање пушака. Рустем Шаља из Добре Воде у средишњој Метохији и Ибрахим Хоџа из Јуника - добри познаваоци обичаја - категорично тврде да се у случају да пушка падне са клина утврђује чија је кривица. Ако је клин био лабав па пушка опалила због изваљивања клина, крив је власник зграде и дужан је да плати крв у случају погибије некога од присутних. Међутим, ако је ремен на пушки прекинут због дотрајалости, штету плаћа власник пушке, тј. гост чија је била пушка. У Рудницама код Пећи два момка у игри лоптом сударе се главама тако јако да један погине. Кућа погинулог затражи штету од куће другог саиграча. Радило се о крви. Или се помирити, или погинути. Дође до мирења тако што кућа погинулог доби крвнину, тј. накнаду штете као да је било умишљајно убиство. Таквих примера могло би се међу Албанцима наћи много. Али ово су само запажања адвоката појединца. Све то значи да код Албанаца у обичајној свести не постоји битна разлика између умишљаја, нехата и случаја. Узрочник штете, под претњом крвне освете, мора да плати штету. Разлика је само у процесу мирења. Предумишљајне кривице тешко се мире и уз понуду плаћања крвног дуга. Нехатне и случајне кривице, под претњом крвне освете, лакше се мире. Али одштета је иста као код предумишљајних деликата.

447

Милутин ЂуричИћ - О правним обичајима Албанаца (стр. 441—452)