Анали Правног факултета у Београду

Ова белешка може послужити као илустрација и доказ како је старо право у погледу накнаде штете изједначавало умишљај, нехат и случај. У албанским обичајима узрочник штете код нехата и случаја мора се одазвати тужби и захтеву оштећеног или се повући у кућни притвор као код умишљајног деликта. Обичајно право Албанаца почива на страху од крвне освете. На том страху почивала су и друга стара права пре успоставлзања судова, полиције, затвора и регуларне војске.

ЗАКОН КРВИ КОД АЛБАНАЦА Дотичући се арбанашке правне филозофије, војвода племена Куча у Црној Гори Марко Миљанов писао је да Албанци имају тврд закон који се може мерити са законима добро уређене државе. Он није објаснио у чему је чврстина и појам тог арбанашког закона. Обнчно се мисли да су то канони које је доносила црква са арбанашком властелом. Међутим, није тако. To је закон крви по коме се за све одговара жнвотима људи. Тај закон крви требало би да регулише понашање Арбанаса тако да један другоме не смеју правити никаква зла. Закон крви није само крвна освета, како се обично мисли. Крвна освета (алб. - хакмарија) представља освету у смислу позитивног ирава, по коме се за убиство одговара убиством. Закон крви, међутим, подлога је за заштиту не само људи него и ствари. Тим законом заштићени су: жена, кућа, капија, оградни зид, пас, петао... и друге ствари. Ко повреди те ствари, одговара животом. И ован под чактаром представља ствар за коју се одговара животом. Дакле, арбанашка правна филозофија заснива се на заштити људи и ствари крвљу узрочника повреде својине људи н ствари. Ко повреди људе или ствари, одговара животом. Чвршћи закон од закона крви не може постојати. Канони као што су канон Дуке Ђиновића (алб. - Дукађинија), канон Скендербега, попа Јулија, Горски канон, представљају средства којима је црква покушавала да ублажи качачки и гусарски закон крви. Црква је у томе делимично успевала у погледу неких ствари. Она је настојала да јемцима и заклетвама осигура потражнвање поверилаца и смањи број крвних освета, ублажавајући закон крвн. Али тај закон није успевала да сасвнм потисне и преда забораву. Закон крви још је на сназн код Албанаца, нарочито код умишљајних убистава као што је крвна освета и код неких појава као што су блуд са женама, повреда дворншта, куће, капије, убиство пса, просидба већ испрошене девојке и још неки стари деликти, и ту није потиснут ни јемцима ни заклетвама. Црква није имала судства, војске, полиције и затвора да кроз многовековну историју и настојања ликвидира закон крви.

448

Милутин Ђуричић - О правним обичајима Албаиаца (стр. 441-452)