Анали Правног факултета у Београду

Ни Византија, ни српска немањићка држава, ни турска управа нису у томе успевале. У томе нису успеле ни власти држава у XX веку. Закон крви је жилав, а качачка психологија лукава и подмукла, тако да је још на снази.

ГОСТОПРИМСТВО АЛБАНАЦА Фра Константин Штјефен Ђечов, католички свештеник, у својој књизи Канун Леке Дукађини (Скадар, 1933), посветио је неколико параграфа гостопримству Албанаца. Међутим, из тог текста не види се који су разлози и узроци тога надалеко чувеног гостопримства. Да би се то разумело, ваља имати на уму да код Албанаца на селима, све до половине XX века, није било угоститељских објеката за исхрану и смештај путника намерника и да је безбедносна ситуација, нарочито за турског времена била јадна и чемерна. По путевима су се слободно кретали качаци - гусари, који воде порекло још из старог века. На Косову и Метохији пбстоји чак и место Гусар, на путу између Истока и Србице. На том истом путу постоји и Кећ поток, што у преводу значи зли поток, на коме су пљачкали качаци. На путу између Призрена и Урошевца и тридесетих година још су харали качаци, пљачкајући трговачке караване. На путу између Урошевца и Скопља налази се место Качаник, које је добило име по качацима. Они су харали и по Шаљској Бајгори изнад Косовске Митровице. Качаци су се склањали где стигну. Њих су државе гониле, a сопствени фис (племе) није смело да их трпи у својој средини. Свака арбанашка кућа морала је да прими качаке као госте. Објашњавајући ради чега се то морало радити, Емин Госка из Пећи каже да се од качака могло очекивати свако зло (паљевине, пљачке стоке, отмице жена), па су им Арбанаси радије указивали госто примство него се борили против њих. Тиме су, макар и нехотично, постајали њихови јатаци. Због тога је краљ Милан Обреновић протерао из Србије качаке и њихове јатаке на Косово и Метохију, који су били под турском влашћу. Дакле, порекло гостопримства треба тражити у првом реду у дубокој старини, када се водио гусарско-пљачкапжи начин привређивања. Гостопримство је било потребно и трговцима. Они су на својим путевима имали одређене куће у којима су налазили склониште, смештај и исхрану, као и пратњу до другог склоништа. Њима су се укућани радовали, зато што су трговци робом и новцем плаћали своју безбедност и коначиште. Тако се, на пример, од Пећи до Скадра могло безбедно путовати кад се знало прво ко-

449

Милутин Ђуричић - О правним обичајима Албанаца (стр. 441^452)