Анали Правног факултета у Београду

одговарају псовком. Имају своје обичајне судове, па те спорове, земљишне, грађанскоправне итд., износе тамо, а судови пресуђују. Није то народ који убија због ситних лоповлука. To је народ који зна римско право. Они римско право уче у својим одама , у својим зборницама, одмалена. Они сви знају два права: државно и обичајно право. Ако нешто не знају, питају адвоката или старе плећнаре питају какав је то обичај, па га онда примењују. Велико је питање да ли је старо право које примењују Албанци било мање ефикасно од права које примењује савремена држава. Јер кад Албанац у спору именује дорзона (јемца), тај дорзон по нену живота, њему одговара и за чување уговора и за нзвршење, А њему државни суд кад суди и досуђује нешто - ако добије, добије; ако не, неће добити. Да ли ће извршења бити или неће, то је у држави одвојена власт од судеће. И он се радије приклања обнчајима који му дају већу гаранцнју да ће оно што је погођено бити и извршено, него државном праву које му не гарантује да he оно што је пресуђено и добити. Како стоје ствари са обавезом освећивања у кући и са одељеним рођаиима? Албанци кад се деле (како се деле о томе сам писао), прво се сагради кућа, па онај ко се делн иде у ту кућу. Ту се обично дели онај први на кога се сумња да не пази добро своју жену од мушкараца у кући, од својих. Па да у кући не би дошло до крви око тога, он се дели, па нека чува своју жену у својој кући. Онда. обавеза освете иде од ближега ка даљем. Они који су најближи, док су у заједници, дужни су да се освете: син - оца; брат - брата. А због тога што крвна освета обично следи због сексуалне делинквенције, онај који се оделно није дужан да освећује онога који је остао у кућној заједници. Због земље никад нема крвне освете. Обично су у питању сексуални разлозн. Сваки има своју жену и њу пази и од своје браће. Он нма свој ћилер - собу. Жене имају заједничку Гиникију - просторију за жене. Њих тамо чува бачииа, ноћу сваки мушкарац чува своју жену, а бачица спава са поодраслнм девојкама. Ако нема мушке главе да свети оца, онда се свети ћерка. Ако нема ни ћерке, онда ће брат иако је одељен, па онда рођак, итд. Мада је врло редак случај да даљн рођаци врше освету. Ако нема ко други, унук од ћерке (унук по млеку) дужан је да освети деду и ујака. Али н то се ретко дешава. И то је изобичајено. Све је сведено на најмању меру. Није крвна освета баш оно што је била у своје време. Много је мања зато што се свела на подметање наследника, све се на то свело.

456

Разговор са др Милутином Ђуричићем (стр. 453-472)