Анали Правног факултета у Београду

осталог, понудио и француску помоћ да се сломи српски устанак. Штавише, сам је Наполеон, примајући признање своје царске титуле и богате дарове од Султановог изасланика Мухиб-ефендије, рекао ~да све што се деси срећно или несрећно Турцима биће срећно или несрећно за Француску“. А Наполеонов генерал Себастијани, тражећи од кнеза Ипсилантија у Букурешту да прихвати француско гледиште о српском устанку, рекао је и да је цар веома љут и на другог руског савезника, Црногорце, и да се „зарекао да истреби овај народ“. 8 Наполеонје предузео одговарајуће активности и против интегралности националног програма српских устаника. Стварајући и ширећи своје Илирске провинције, посебно од 1809. до 1814. године, Наполеон је покушао да развије посебну националну свест код Срба, различиту од националне свести српских устаника. Том циљу имала је да послужи и та прва административна заједница Срба, Хрвата и Словенаца под једним именом и уз употребу народног језика. На тај начин, захваљујући и Наполеону и његовим Илирским провинцијама, још у Првом српском устанку отворена је и југословенска димензија српског питања, дат је основ за каснији Илирски покрет Људевита Гаја и постављена је дилема да ли српско питање треба решавати у ужим српским оквирима или ширим, југословенским. 9 Суочен са јасним отпором тадашњих европских сила народносном начелу на Балкану, у атмосфери беспоговорне владавине легитимистичког начела после слома Француске револуције и стварања Свете алијансе, српски прваци и кнез Милош заложиће се против деобе турских поседа на Балкану између великих сила иза постепену дезинтеграцију Турске на темељу историјских права бивших средњовековних балканских држава. Наравно, реч је била о прикривеном националном принципу, који су српски првади покушали да заогрну легитимистичким плаштом. Историја је хтела да управо Француска, после Јулске револуције од 1830. године, формулише отворено тај од кнеза Милоша и других српских првака његовог времена назначени принцип „Балкан балканским народима“. Наиме, нн сам Наполеон, ни Француска као родоначелник идеје о Европи као заједници народа, нису задржали трајно неповољан однос према српској националној држави и потреби њеног признања и њене заштите. Наравно, на промену основног приступа Француске српском националном питању више су утицали њени геостратешки интереси и потреба

8 Владнмир Ћоровић, Исшорија Срба , трећи део, БИГЗ, Београд, 1989, стр, 38.

9 Љиљана Алексић-Пејковић, op. cit. стр. 146; Драго Роксандић, „Француско империјално илирство у нлирским покрајинама (1809-1813)“, Југословенски историјски часопис , 3, XXII, Београд, 1987, стр. 17-37.

332

Будимир Кошутић, Идеја револуције и држава народа српског (стр. 325-345)