Анали Правног факултета у Београду

одржавања равнотеже моћи с другим европским силама него њен однос према револуционарном карактеру настанка српске државне идеје и непостојања феудалног поретка у њој, што је у то време још увек било обележје главних европских сила, наравно, сем Француске. He желећи да Балкан, због слабости Отоманске царевине, буде подељен између Аустрије и Русије, француски министар иностраних послова војвода Де Брољи је у француској Народној скупштини маја 1833. године исказао став да Турску, кад више не буде могла да се одржи, треба на Балкану да замене балкански народи организованп у државе. Тај прннцип, уобличен у формулу „Балкан балканским народима“, примењен је у рату балканских држава против Турске 1912, а утицао је, како се то донедавно чинило, и на дефинитивно решење тзв. Источног питања на Париској мировној конференцији 1919. године. 10 Идеје зачете у Француској револуцији, посебно оне о Европи као заједници народа односно националних држава, утицале су на политику аутономне српске државе и преко деловања одређених револуционарних снага у Европи тога времена. Француски политички мислиоци, а посебно пољски и други словенски револуционари који су напши уточиште у Паризу (као и неки угледни енглески писци), имали су значајан утицај на стварање Политике Србије, изузетног дела Илије Гарашанина из 1844. године. Основне мисли изнете у том делу (познатом под називом Начертаније јесу следеће: Турско царство неће имати дугу будућност; Аустрија и Русија би се лако могле споразумети о подели турске територије и спречити балканске народе да створе своје државе; Србија мора окупити српски народ и, с тим у вези, мора успоставити добре везе са суседним Србима и међу њима организовати национални рад; Србија мора ступити у везу с осталим Словенима у Турској, а на првом месту се мора споразумети с Бугарима и затим успоставити савез с Црном Гором; природно је да се Србија наслони на Француску и Енглеску, а нормално би било да се Срби наслоне и на Русију, али то од саме Русије зависи; Русија је окренута Бугарској, јер се та земља налази управо пред вратима Цариграда; Србија се мора трговински еманциповати од Аустрије и потражити нови трговински пут преко Скадра до мора.“ п Време he показати да та Гарашанинова тежња за новим трговинским путевима неће бити остварена ни у одлукама Берлинског конгреса из 1878. године, које су, како је добро приметио Јован Цвијић, утамничиле Србију и српски народ (наравно, само признање пуне независности Србије на том конгресу било је од изузетног историјског значаја).

10 Љиљана Алексић-Пејковић, op. cit, стр. 139-140; Васиљ Поповић, Источно питање - историјски преглед борбе око опстанка Османлијске иаревине у Леванту и на Балкану , Сарајево, 1965.

11 Михајло Војводић, „Идеје Гарашаниновог Начертанија и политичка мисао у Србији крајем 19. века“, Илија Гарашанин (1812-1874), САНУ, Београд, 1991, стр, 2.

333

Будимир Кошутнћ, Идеја револуције и држава народа српског (стр. 325-345)