Анали Правног факултета у Београду

има најчешће контакте. Неки доктор је мени причао да је много ујака доводило своје сестричине ради абортуса. Та фисовска затвореност њима не омогућава контакте са иноплеменицима. Ту је врло значајно женско друштво. У кући. на пример, женско друштво приређује невестама опроштајне вечери са љубавницима, ноћ уочи свадбе. Сутра је свадба, вечерас опроштајно вече с љубавником приређује женско друштво. Зато што се она не удаје по сопственом избору, него њу продају. Жене, разне рођаке, то женско друштво, све намештају. Оне комуницирају слободно са својом браћом, браћом од стричева, браћом од ујака, доводе им неку своју сродницу, она остаје гравидна са њим, итд. To су наводи које је веома тешко емпиријски проверити? Ја сам имао известиоце, много њих, не зато што сам био вешт, него због тога што су ти известиоци били од мене зависни. Био сам адвокат и са њима сам разговарао о њиховим стварима и обичајима, па су ми они све то саопштавали. Имао сам привилегију да ми то саопште. Такву привилегију није имао ни Пуповци, ни Краснићи (професори универзитета, писали о крвној освети). Они нису имали ту привилегију. Контактирао сам са судијама, пратио пресуде, па са обичајним судијама, па са женама. Гледао сам да то савладам. Судски предмети су лажни па је лажна и судска статистика, не зато што је хтела да буде лажна, него зато што не познаје обичаје. Непотпуно је писање Јелића о крвној освети јер је површно, непотпуно је и Пуповцијево, зато што су они то сматрали као нешто арбанашко, као нешто посебно. Нема ту законика, то је жеља да се прикаже како је међу Албанцима постојало законодавство какво је постојало у средњовековној српској држави, у Законику цара Стефана Душана. Ви доводите у сумњу и Канон Леке Дукађинија? Постојао је Канун Скендербега, постојао је и Канун легес дукађинит - то није Лека Дукађини (Закон Леке Дукађинија), то су leges dukagjinit - закони дукађина (leges - закони), па је оно leges прешло у Канон Леке Дукађинија, он вреди за Метохију и за Северну Албанију. Ту постоји Канун Скендербега, па постоји Канун попа Јулија. Писано је много канона арбанашких. Свак је хтео да донесе свој канун. Фратар Ђечовић покушао је да то кодификује, што се не може кодификовати, па је то доводио у везу са Тацитом санскритом, са овим, са оним, уместо да узме Петокњижје Мојсијево па да тамо нађе о утицању цркве на доношење тих кануна. Ја сам о томе нешто писао („Извори обичајног права Албанаца“) у Браничу.

464

Разговор са др Милутнном Ђуричићем (стр. 453-472)