Анали Правног факултета у Београду

Навешћемо за то само неколико примјера: а) У сваки, ма колико било, систематски састављени законик улазе неминовно нове уредбе, које до тада нијесу народу биле познате; или барем, ннјесу их знали у њиховијем новијем облицима. Јасно је дакле, да у народном језику није могло бити ни термина, који им одговарају. По што су уредбе у живот уведене, требају за њих, као и за прилике, које од њих потјечу, нови тачни називи. Разумије се, да није могућно чекати, док народни језик сам створи те термине, и док их обичај утврди. Такође је немогућно, да се свагда означују описивањем цијелијем, више или мање, дугачким реченицама. He остаје дакле друго, до, изнаћи подесну ријеч, или кратак израз, да се означе. б) Колико је год добро клонити се апстракција у законодавству, опет кад се пожели довести у неку систему повећи број законских правила: тада се нека генерализација и неке категорије, без чега се не може ни замислити неки систематични закон, не могу мимоићи. в) Како у народном језику има синонима, има у њему и таких случаја, да се једном истом ријечју означавају: различне ствари, одношаји, и у опште различити појмови. Ми ћемо ниже видјети доста случајева, у којима таки термини, немајући ништа, што их спољашње разликује, доводе често до изврнутијех појмова. У таким случајима не остаје ништа друго до наћи прилагодне термине тијем различитијем појмовима.

Сада, прелазећи на кратко посматрање начина за проналажење тијех термина, истиче се питање: нема ли какво год опште начело, које би за тај посао потребно било имати пред очима? Навели смо већ авторитетна мишљења о потреби лакога разумијевања закона, која се могу свести на правило, о којему се често говори. „Ако законодаван жели, да буде разумљив народу, ваља, да се и служи његовијем језиком. “ To се подудара, премда с неким малијем разликама, с познатом формулом Вука Караџића: „Пиши, како говориш" - , тј. како народ говори. To правило, које се тиче језика у опште, дакле и техничких термина, са свијем је истинито; још истинитије с погледом на главну књижевну радњу самога Вука; т. ј. записивање народнијех ријечи, и народне усмене књижевности. Али за наш стручни приједмет ни то правило, ако се узме апсолутно, није примјењиво. Ту формулу можемо примити, у колико одговара природи нашега приједмета с неким ограничењем, и више у одричном облику.

479

Валтазар Богишић - Техннчки терминн у законодавству (стр. 473^-92)