Анали Правног факултета у Београду

њем, налазе се често у самијем законима. Може се чак наћи и у техничким терминима Наполеонова законика, који се узима за примјер тачностн редакције. У њему се, н. п., може опазити да израз „enfants naturels 44 кад им се на супрот стављају: „enfants legitimes“ има значење: незаконите дјеце\ а када им се на против ставе: „enfants adoptifs“ има са свијем друго значење, ито обичне законите дјецв. Треба ли се у опште чувати термина, који имају више значења? Бацивши поглед на то питање, a priori, чисто спекулативно, може се одговорити на њ на два начина: с једне стране показује се са свијем, да је логично правило клонити се термина, који имају више значења; с друге стране ми имамо овдје посла с народнијем језиком, који по својој органичкој природи, како кажу, ствара сам неку разлику, ако је, заиста, потребна. По томе би требало закључити, да ријечи с различнијем значењем могу бити примљене, као термини, у ономе истом облику, у каквом су у народном језику. Ну, у самој ствари ни један, ни други одговор не може бити примљен, као апсолутно правило; него све зависи од својстава појединијех случајева и комбинација. Тако је, н. п. познато, да ријеч: ~право“ има у народном српском језику неколика значења; као: jus (у смислу facultas власт), jus turn, directe, vere.Tojce ријечи може примијенити правило само другога одговора за то, што је у првом случају: именица; у другом: придјев; у трећем и четвртом: прилог. И тако је јасно, да, и ако су јој значења сродна, опет су различна: по граматичким правилима; и по мјесту, које свако од њих заузима у реченици. Али то вриједи само у колико се тиче значења те ријечи, која се находи у живом народном језику. На жалост! у правној српској и хрватској књижевности усвојено је, по обрасцу иностранијех језика, давати тој ријечи још једно значење, које је непознато народу; a то је право у објективном смислу. Ово пошљедње значење по мојему мишљењу, не треба, да се прими у закон, који је написан за народ. Ну, шта he, да се ради с таком ријечју, као што је: ~дужник“, која у народном језику означује и „debitor 41 и „creditor 44 ? Може ли се, заиста, употребити та ријеч у закону у њезина оба значења, и ако јој их је дао народ? - Оба су значења именице; а у изговору ријечи, употребљавала се она у једном, или у другом значењу, нема никакве разлике; нема је ни у правопису; а правнички су: корелативне, шљедствено оне су једна другој готово сталне пратилице. Послије тога, је ли могућно увести у какав закон овако правило? - „Дужник (у смислу creditor) има право искати од дужника (у

482

Валтазар Богишић - Технички термини у законодавству (стр. 473-492)