Анали Правног факултета у Београду

в) У романских народа даје се латинскијем правнијем терминима само граматички завршетак живога језика; а све друго остаје латинско. Тако; „usucapio" преокреће се у „usucapion 11 , „usucapione“; ~reivindicatio“, y ~revendication“, „rivendicazione“ и t. д. Од овијех ријечи народ мало коју разумије; тијем мање, што се то новије прилагођавање понекад чини само на основу скраћења латинскога термина. Тако, н. пр. францески „prescription" италијанско „prescrizione", оснива се само на првој ријечи једнога латинског термина, који је у својему пуном саставу био: „praescriptio longi temp oris". A да би ce разумјело и само значење цијелога латинскога термина, потребно је знати историју римскога формуларнога судског поступка. Али у романских народа ми смо опазили, да поред свега демократизма, који радо истичу, састављају се закони, а особито законици, поглавито за правнике и за ред људи, више или мање, школски образованијех; што се пак тиче разумијевања закона за прости народ, на то се врло мало сврта пажње. Словени такође имају свој стари књижевни језик, који је за њих донекле, што и латински за романске народе; пита се: јесу ли и они дужни, да се угледају на правнике романских народа у терминима из старога језика, у колико их има? - Како је наше поглавито правило у састављању закона, направити закон, да га народ, колико је више могуће, разумије, мислимо, да се само у томе случају, кад се не може наћи потребни термин у садашњем живом народном језику, може узети из старога језика, ако је ријеч појмљива, или барем може постати разумљива народу. Ипак се у наших књижевника опажа, да се клоне узимати ријечи из старословенских, или старосрпских писменијех споменика. Да ли тај појав има јаких разлога? Свак паметан треба да Вука уздиже до неба, што је онако радикално прекинуо везе са старијем писменијем изворима. Таке су прилике биле. Он иначе није могао. Новој је књижевности требовао нови, тврђи и природнији о нов који се и нашао у живом народном говору. Тај је процес већ свршен. Сада, по што је тај природни основ добијен, и то за вазда, мислим, да је неумјесно, гледати на стару књигу, као на нешто, што је већ са свијем умрло, те живоме језику не може више ни одкакве користи бити. Ну, то је тема, у коју ја нећу да улазим, особито овдје. Доста he бити, да констатујем једну једину чињеницу, a то је, да у новије вријеме, и, по што је Вукова теорија одржала свуда заслужну побједу, находимо у неким побољијем законима кад кад и примјер ријечи позајмљенијех, и то врло згодно из нашега старога језика. Тај факат најочитије потврђује моје поменуто увјерење.

485

Валтазар Бопшшћ - Технички термини у законодавству (стр. 473^492)