Анали Правног факултета у Београду

страх, а због иаиетпх телесних повреда и фпзичке болове. Због задобијених повреда тужпља је затражпла лекарску помоћ, па је примила пнјекцпју јер је постојала опасиост да је пас бесан, После овог догађаја. туженпков пас је, 14. маја 1993, попово напао тужиљу и њено малолетно дете. Том прпликом је тужплац Зоран покушао да заштитп тужпљу и малолетно дете, па га је пас угрпзао за руку и паиео му телесне тговреде. Због тога се обратно лекару, те му је указана лекарска иомоћ. Претрпео је фпзпчке болове п пзвестап страх, како за себе тако п за супругу п малолетно дете. Код овако утврђеног чпњенпчног стања, нижестепеип судовп су правплпо закључили да је тужплац одговоран за накнаду штете по прииципу објектпвне одговорности, односно одговориостп за штету од опасне ствари, јер пас представља опасну ствар за коју у случају прпчињавања штете одговара власник опасне ствари, у коикретном случају тужени као власнпк пса. Такође су правплно нпжестепени судовп тужпоцима досудплп пзносе за поједпне впдове штете, сходно чл. 200 Закоиа о облигационпм односима. (Пресуда ВрховноГ суда Србије Pee. бр. 5002/96, од 19. фебруара 1997)

НЕМА НАКНАДЕ ШТЕТЕ ЗБОГ УБИСТВА ПСА СКИТННЦЕ S Ловаи који убије пса скитницу није дужан да његовом власнику накнади тако узроковану штету, јер га правила ловачког друштва овлашћују и обавезују да уништава псе без надзора, ако их затекне на удаљености од 100 или више метара од најблшке куће у насељу. Из образложења: Према утврђењу суда, 18. 11l 1991. године тужени је са пушком дошао у поље са намером да убије неког пса скитиицу, о чему је претходно обавестпо поверешжа за лов ловачког друштва у Параћпну, Наиме, према одредбама календара акдпја и лова овог ловачког друштва, ловцп су дужин да уништавају све врсте штеточина, а псе и мачке скитнице уколнко су удаљене 100 m од насеља. Туженп је у пољу затекао тужиочевог пса без иадзора, на удаљености од преко 300 m од последње куће села Г. Мутнпца. Оцењујући да се ради о псу скптници пошто је пас покушао да га нападне, тужени га је убио из ловачке пушке. Ценећи утврђене чињепице, основан је закључак суда да у условима конкретиог случаја нема места примени одредаба облигациопог ирава о накиади штете, па је суђенб правнлном примепом материјалиог права када је тужбешз захтев одбијен, Напме, тужнлац је свог пса оставио без иадзора у пољу, на удаљености од најближе куће у селу преко 300 ш, па како је пас испољио агресивност према туженом, то је овај основано стекао уверење да се ради о псу скитниди кога је на осиову гхравила ловачког друштва бно овлашћен да убије, што је и учинио. Из таквих околности следи да тужени није одговоран што је до ове штете дошло. (Пресуда Врхо.вноГ суда Србије Pee. бр. 1120/97, од 16. априла 1997)

503

Судске одлуке - Грађанско право (стр. 493-549)