Анали Правног факултета у Београду

ветерпнарског факултета, до инфекције је дошло код првотуженог. Код те околностп да је првотуженом било познато да његова јата оболевају од ове болестп, он је бпо дужан да предузме све неопходие мере да спречи иифекцнју п да поступа са повећаиом пажњом. Ове одлучне чпњенпце нижестепени судовп нису утврђпвали, због погрешне прнмене матернјалног права, нпти су се о тпм околностима вештаци пзјашњавалп, па је преурањеи закључак другостепеног суда да на странн првотужеиог не постојп иикаква одговорност. Заправо, да би се првотужени могао ослободпти одговорности, морало би се утврдитп да је као пропзвођач робе предузео све мере које спадају у домен повећане пажње да би заштптио своје купце од скрпвеиих мана. To је у конкретиом случају пре свега цепљење живине, а затпм су то и друге хигијенске п здравствене мере које је потребно преко вештака утврдити, према правилима струке (на пример, да лп се дезпнфекцијом илп на другп начии може спречптп понављање пнфекције нових јата). Ако пзмеђу пропуста првотуженог н пастале штете не бн постојала узрочна веза, тек тада бж се првотуженн могао ослободити одговорности. (Решење ВрховноГ суда Србије Прев. бр. 368/96, од 29. октобра 1997)

РИЗИК СЛУЧАЈНЕ ПРОПАСТИ ПРОДАТЕ СТВАРИ 33 Предаја продате ствари у државину купиа може се извршити и без преношења физичке вЛасти, тј. пуким споразумом између уговорних страна. У таквој ситуацији на купш прелази и ризик случајне пропасти ствари. Из образложења: ЕГрема утврђеном чиљепичпом стању, тужилац је крајем септембра 1993. године купио од тужених три пласта сена која су се налазила у кругу фабрпке ~Балкан“ у Великом Боњинцу и која су тежила по 1.000 kg. Цену у износу од 670 DM тужилац је одмах исплатио. Но, пошто тужилац није могао да сено одмах одвуче, странке су се споразумеле да он по сено може доћи кад хоће и узети га без прнсуства тужених, о чему су обавестилн чувара фабрике. Међутим, после неколико даиа, тужилац је сазнао да је непознато лиде запалпло два пласта сена. Пошто је одвукао само један пласт сена, тражио је да му тужени предају још 2.000 kg сена или да плате противвредност сена по ценама у време исплате. Полазећп од овако утврђеног чињеничног стања, лрвостепени суд је нашао да тужени нису предали сено тужпоцу, већ да је требало да му га предају кад он дође да сено одвуче, и да, према томе, у смислу члана 456, ст. 1 ЗОО, они сносе ризик оштећења сена, па су дужни да тужноцу предају 2.000 kg сена пли да плате протпввредност сена по цени у моменту исплате. Међутим, имајућн у виду утврђено чиљенично стање, другостепени суд је нашао да из околности случаја произлазп да су тужени предали сено тужиоцу у моменту закључења уговора о продаји, да је у смислу чл. 456, ст. 1 ЗОО, рнзик оштећења сена прешао на тужиоца и да он нема право да тражп од тужених да му предају сено шш исплате протпввредност.

531

Судске одлуке - Грађанско право (стр. 493-549)