Анали Правног факултета у Београду

уплатп илп пеблаговремено уплатн две узастопне или три бпло које рате. Рате су доспевале до 5. у месецу. Првотужени није на време уплатпо рате за јун и јул 1991. године, због чега је тужплац 5, VIII 1991, годпне протестовао меницу код Општпнског суда у Ваљеву према друготуженој п трећетуженима. Истим уговором је предвгфено да ће првотужени, уколико поједине рате не уплатп до 5. у месецу, битп у обавези да за свакп дан закашњеља платп затезпу камату од 5% дневио. У току парипде првотужени је тужподу исплатпо главнп дуг у пзносу од 6.944 днпара, колпко је ои пзноспо у време протеста менпде, Према овако утврђеном чпњенпчном стању, нпжестепенп судови су закључплп да је захтев тужпоца за исплату главпог дуга неоснован, јер га је првотуженп у току парнице исплатио према пзносу у време протестовања менжце, што је, п по схватању Врховног суда правплна одлука. Наиме, када обавеза дужнпка пма за предмет своту новца, он је дужан да исплатп онај број новчанпх једшшца на којп обавеза гласп. Због тога се ревизпјом тужиода неосновано побпја одлука нижестепепих судова у овом делу. Из наведеиих разлога, а на основу члана 393 ЗПП, Врховни суд је одлучпо као у изрецп пресуде у ставу I. Међутпм, у односу на обавезу туженпх за исплату процента од 5%, што је уговором означена камата на главнп дуг за перпод од доцње до псплате, побијана пресуда је заснована на погрешној прпменп матерпјалног права, што је имало за последпцу п пепотпуно утврђено чпњешгчно стање. Напме, правплно је становиште пз побијане пресуде да уговором предвпђена ка.мата од 5% дневно за случај доцње у псплатп поједшшх рата, не представља уговорену камату већ затезну камату везану за доцњу дужшша, јер је између странака закључен уговор о бескаматном зајму. Међутим, прп оцени основаностп тужбеног захтева у овом делу, требало је иматп у виду да у случају новчаних обавеза у условпма пнфлацпје, поверплац новчаног потраживања пзложеног инфладији има право да од дужнпка у доцњп, поред главнпце п затезне камате, захтева п разлпку до пјчш накпаде штете, која се може састојатп у губптку вредностп одређене ствари, у губптку камате на штедњу под најповољппјпм условима плп у каквом другом губптку; а према наводима ревпзпје тужпоца, он је висину накнаде штете коју трпп одредпо уговором у проценту од 5% диевне камате, сматрајући то потпуном п реалном накнадом, са чиме се п првотуженп сагласпо. Због тога је у поновном поступку потребно утврдитп да лп је тужнлац. п у ком пзиосу, трпео штету због доцње дужнпка у пзвршењу уговорне обавезе, п у завпсностп од тога треба донетц нову одлуку. (Пресуда ВрховноГ суда Србије Pee. бр. 736/94, од 28. апрчла 1994)

ЗАКУП 36 Уговор о закупу за неодређено време престаје ртказом који свака страна може дати другој у било ком тренутку, поштујући отказни рок. Из образложења: „Пресудом Огшггпнског суда у Лесковцу П. 2855/96 од 3. фебруара 1998. годпне, у првом ставу пзреке, обавезан је тужеип да се са свим лпцпма п стварима пселн пз пословног простора површпне 91 пг којп се налази у

534

Судске одлуке - Грађанско право (стр. 493-549)