Анали Правног факултета у Београду

службеној дужностп, а нп битних повреда из члана 354, став 2, тачка 13 ЗПП, на које туженп у ревпзијп указује, јер су нижестепеип судовп о свим одлучшш чпњенпцама релевантппм за правплну одлуку у овој парнпцн дали довољно јасне, правилне п потпуие разлоге сагласне стању у списима д резултату изведсиих доказа, а нема нп других недостатака због којпх се побијана пресуда пе бп могла правилно п законпто пспитати. Разлозп ревпзпје о погрешној прпменп материјалиог права нису основанп. У поступку пред првостепенпм судом на основу правноснажне пресуде Оппгашског суда у Новом Саду П. број 10608/92 од 13. 4.1993. годпне утврђено је, да је тужпља Вукпца путем одржаја стекла право својпне са 4/10 дела на постојећој стамбеној зградп у улпцп Рада Смпљанова број 4 у Новом Саду што у прпродп иредставља 1/2 дела те стамбене зграде гледано са улиде са десне стране са посебшш улазом, која је саграђена на парцелп број 194 уппсане у зк. ул. бр. 6485 КО Новп Сад I, да се тужиља Вукпца на основу решења Општгагског суда у Новом Саду Ди. 1789/95 од 26. 4. 1995. године на основу те пресуде са тим уделом укњижила на предметној згради и да је туженп у тој парниди учествовао као умешач на страни туженог Стојинов Боже. Даље је утврђено, да се тужиља са тужешш Петром као оцем п својом мајком у купљенп део предметне куће уселила јула 1977. године, да је у истој непрекндно становала до октобра 1990. годпне када је отишла на студије у Осијек, да је долазила за впкенд све до фебруара 1991. године када је прешла да живи код мајке у подстанарском смештају јер су се родитељи овде тужени Петар п њена мајка у међувремену развелн, да је туженп Петар након развода брака са мајком тужиље остао у поседу спорног дела стамбене зграде који је у пме п за рачун тужиље купљен, да је потом издао друго и треће туженим две собе п кухпњу за пзнос од 100 дшгара, да је за себе задржао једну собу у коју повремено долазп п да остале просторије корпсте заједно. У поступку је као чињеница такође утврђено, да тужени станује у кући у Ковиљу са својим родптељима који поред куће имају и 9 катастарских јутара земље п да по основу пензије остварује месечно 544,00 дпнара. Полазећн од тако утврђеног чпњенпчног стања које се према члану 385, став 3 ЗПП ревпзијом не може побијати, нижестепени судови су и по становишту овог суда основано закључплп, да је тужиља на спорној непокретностп стекла право својпне одржајем а не поклоном од стране туженог и да јој као власнику у смпслу одредбп члана 37 Закона о основним својинско правним односима припада н право на државину спорног дела те стамбене зграде, коју тужени држи у свом поседу без правног основа, па су правилно применили материјално право када су тужбени захтев тужиље усвојили a протавтужбенн као неоснован одбили и одлучнли као у изреци првостепене пресуде. Разлоге које су за своје одлуке Окружни и Општннски суд дали у свему као правилне, потпуне и основане прихвата и овај суд п на исте упућује туженог Петра да се н у овој пресуди не би непотребио понављали. Истпцање туженог Петра у ревизији да је са својом бпвшом супругом а мајком тужиље спорни део предметие стамбене зграде купио и поклшшо тужиљи и да су се стеклн законски услови за опозив поклона те непокретно сти, Врховни суд је оцеиио и налази да је неосновано и без утицаја, јер је у парничном поступку у којем је овде туженн Петар учествовао и изјављивао све правне лекове правноснажном пресудом П. број 10608/92 од 13. 4, 1993.

551

Судске одлуке - Право својине (стр. 550-558)