Анали Правног факултета у Београду

том ставу изреке и туженп су обавезани да то њено право прпзнају п дозволе да се тај удео тужиље путем физпчке плп цпвшше деобе издвојп. Ставом другпм пзреке, одбпјеи је као неоснован тужбени захтев тужиоца Братпслава којпм је тражпо да се према туженпцпма утврди да иа спорној непокретности блпже описаној у ставу првом пзреке исте пресуде има право својппе са 1/10 идеалппх делова. што бп туженпцп билп дужнп да признају и трпе да тужилад тај удео пздвојп путем физпчке плп цпвплне деобе. Ставом трећпм пзреке, туженпцц су обавезанд да тужпљп Горданп на пме накнаде трошкова парппчног поступка плате пзнос од 217,00 динара. Решавајући о жалби тужиоца Братпслава пзјављеиој протпв те пресуде, Окружнп суд у Краљеву пресудом Гж. 902/95 од 20. 9. 1996. године одбпо је жалбу као неосновану п првостепеиу пресуду у жалбом побијаном делу потврдио. Протпв те пресуде Окружног суда у Краљеву тужилац Братпслав је благовремено пзјавио ревпзпју због погрешпе прпмене материјалног права. Исшпујућн побпјану пресуду у смпслу члана 386 ЗПП, Врховни суд је нашао да ревпзпја нпје основана. У проведеном поступку нема битне повреде одредаба парнпчног поступка пз члана 354, став 2, тачка 10 ЗПП, на коју ревпзпјскд суд пазн по слзчкбеној дужности, а на постојање другпх повреда из члана 385, став 1, тачка 1 п 2 ЗПП, због којпх се шгаче ревизпја може пзјавитн, тужплац у ревпзпјп одређено и не указује. Разлози ревизпје о погрешној примепи материјалног права нису основанп. У поступку пред првостепенпм судом утврђено је, да је спорни стамбени објекат тужени Розмир током трајања брачне заједнпце са тужиљом Горданом сазидао у току 1976. годипе, да је тужплац Братпслав у време градње тог објекта пмао 11 годпна, да у стпцању пстог нпје учествовао својпм средствпма нитп физичким радом који бц се могао сматрати допрпносом у смислу стпцања својпнског удела на непокретностп стеченој у породпчној заједнпцн. Полазећи од тако утврђеног чпњеничног стања које се према члану 385, став 3 ЗПП ревизијом не може побпјатп, нпжестепени судовн су п по становшпту овог суда основано закључили, да тужнлац Братпслав по основу сопствепог стицања нема својпнског удела у предметиој непокретностп, па су правплно применили матерпјално право када су тужбени захтев тужиода Братислава као неоснован одбили. Истицање тужиоца у ревизнјп да је у време градље спорне куће без обзнра што Је бно стар 10-11 годшш, физпчки помагао у њеном зпдању, п да је по основу таквог доприноса у породичној заједнпци могао да стпче својину, Врховил суд је оценно и налазн да је неосновапо и за другачију одлуку о тужбеном захтеву без утицаја. Ово стога, јер је узраст од 15 година н по одредбама члана 15 Закона о раднпм односима Србије доња граница животног доба са којом се ииаче здрава особа може укључити у процес рада без опасности по жнвот н здравље. Према томе, не може се сматрати да је тужилац Братислав са 11 годипа жпвота бпо потпуно радио способаи, па се његово евентуално помагање при зидању у поједшшм лакшим пословпма не може сматрати физичким радом којп по Закону о браку и породичннм одио-

555

Судске одлуке - Право својине (стр. 550-558)