Анали Правног факултета у Београду

Оваква потпуна правна празнина широко отвара поље за делатност свих верских заједница, покрета и група, без икаквих ограничења. За спречавање њиховог незаконитог деловања преостају само други прописи који су у правном поретку (пре свега кривичноправна регулатива), али ниједан од њих не предвиђа непосредно питање злоупотребе верских слобода, нарочито у смислу „прозелитизма“. Међународно право се тим питањима озбиљније бави већ дуже времена и у основи се може приметити тенденција све веће забринутости због последица које изазива делатност агресивних верских заједница, група и секти, а које у основи доводе до мање или више насилне промене верског убеђења, то јест, како би наши стари рекли, до „покрштавања". Универзална декларација о људским правима из 1946. године, као и Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода из 1950. године, предвиђале су слободу вероисповести, која недвосмислено укључује и право на промену вере. To је у члану 18 Универзалне декларације дефинисано на следећи начин: „Everyone has the right to freedom of thought, conscience and religion; this right includes freedom to change his religion or belief, and freedom, either alone or in community with others and in public or in private, to manifest his religion or belief in teaching, practice, worship and observance. 11 Отпор оваквом формулисању, не само права на верску слободу него и на промену верског убеђења, најупадљивије су изразиле неке муслиманске земље које су одбијале да ратификују међународне уговоре у којима је на овај начин формулисана слобода вероисповести. Нарочито је било изражено противљење Саудијске Арабије да гласа за Универзалну декларацију о људским правима, јер је њен члан 18 изричито укључивао слободу промене вероисповести или убеђења, што је у супротности са фундаменталним муслиманским учењем („једном муслиман, увек муслиман"). 11 Но, и у члану 9 Европске конвенције о људским правима донете у Риму 1950. године, задржана је скоро сасвим идентична формулација: „Everyone has the right to freedom of thought, conscience and religion; this right includes freedom to change his religion or belief and freedom, either alone or in community with others and in public or in private, to manifest his religion or belief, in worship, teaching, practice and observance." Ипак, уз to je додат став 2, који наглашава потребу заштите „права и слобода других", мада изричито не помиње и право на заштиту постојећег верског уверења. To је учињено кроз следећу формулацију: „Freedom to manifest one's religioin or beliefs shall be subject only to such limitations as are prescribed by law and are necessary in a democratic

11 Видети ближе Димитријевић, B. - Пауновић, М, Људска ирава, Београд 1997, стр. 310.

351

Сима Аврамовић, Верска слобода и њена злоупотреба (стр. 346-364)