Анали Правног факултета у Београду

society in the interest of public safety, for protection of public order, health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others." Овај члан je остао y целости непромењен 1970. године, када је оригинални текст Конвенције промењен у складу са Протоколом бр, 3. Евидентна је не само сличност у формулацијама него и околност да се право на промену вероисповести изричито конституише у оба ова међународна документа. Како би се ублажио отпор који је такав приступ изазивао пре свега међу муслиманским земљама, Међународни пакт о грађанским и политичким правима (International Covenant on Civil and Political Rights) из 1966. године, y свом члану 18 јасно изражава не само право на слободу промене него и право да се остане при постојећој вероисповести: „Everyone shall have the right to freedom of thought, conscience and religion. This right shall include freedom to have or to adopt a religion or belief of his choice, and freedom, either individually or in community with others and in public or in private, to manifest his religion or belief in worship, observance, practice and teaching." Мада je било покушаја да ce овако формулисана одредба уже тумачи, она је у суштини и даље дозвољавала пуну слободу промене верских убеђења, што је потврдио и Комитет за људска права у свом Општем коментару овог члана. l2 У суштини, колизија се састоји у супротстављености права да се остане при сопственом постојећем верском убеђењу и права да се сопствено верско убеђење јавно манифестује, па и пропагира („мисионарење"). Следећи корак, који је имао за циљ усклађивање права на промену са правом на остајање при постојећим верским уверењима, учињен је доношењем Декларације Уједињаних нација о елиминисању верске нетолеранције и дискриминације из 1981. године. Мада та декларација није обавезујући документ, као претходно поменута Европска конвенција и Међународни пакт, већ путоказ при тумачењу спорних норми, њена важност за међународно регулисање ових питања је изузетна. Тренд ка јаснијем изражавању права да се остане при постојећим верским уверењима, као и слабијем истицању права на промену, овде је дошао највише до изражаја. Као последица притиска четрдесетак муслиманских земаља, дошло је до формулације из које је чак изостала реч „промена" (како у облику ~10 change", тако и у облику ~to adopt"). Стога, коначна верзија члана 1. ове декларације гласи: „1. Everyone shall have the right to freedom of thought, conscience and religion. This right shall include freedom to have a religion or whatever belief of his choice, and freedom, either individually or in community with others and in public or in private, to manifest his religion or belief in worship, observance, practice and teaching.

12 GAOR, 48 Scss., Suppl. 40, Annex VI, op. cit., p 311.

352

Сима Аврамовић, Верска слобода и њена злоупотреба (стр. 346-364)