Анали Правног факултета у Београду
тавља само y првом случају кад je реч о понуди која ce односи на одређену робу, a да y другом случају не важи. Наиме, y ст. 4. говори ce само о лицу које ce понудило другом да извршава његове налоге као и о лицу y чију пословну делатност спада вршење таквих налога, a о устаљеним пословним односима између њих нема ни помена. Овако формулисан посебан став 4. je излишан y систему правила Закона о облигационим односима. Ако je и за примену правила из става 4. потребно да ce налогопримац и налогодавац од раннје налазе y устаљеним пословним односима као y случају из става 3, онда ce не види разлог због кога треба да постоји самостално правило и посебан став. Ако ce, напротив, за примену правила из ст. 4. не захтева постојање устаљених пословних односа (што сугерпше формулација из које je ово обележје изостављено) оно ce примењује и y случају када ce неко лице први пут обраћа (са налогом) професионалном налогопримцу, али je тада наведено правило y супротности са правилом из чл. 750. Закона. Као што ce види ни једна од двеју могућности не даје задовољавајуће резултате, и најбоље би било да до интервендије није ни дошло.
Од два зла мање je оно да ce ст. 4. протумачи тако да правило о ћутању важи под условом који je предвиђен y ст. 3, a то значи да су налогопримац и налогодавац били y устаљеним пословним односима. Тада, одредбе из ст. 3. и ст. 4. чине једну целину и читаво правило постаје смислено. A смисао ce огледа y томе што ce y ст. 3. помиње ћутање понуђеног када му je понудилац упутио поруџбину која ce односи на одређену робу, док ce y ст. 4. говори о понуди налога за обављање одређених послова. У првом случају реч je о роби a y другом реч je о услугама. И то je све. Да je тако поступљено, отклониле би ce многе нејасноће и избегла тумачења која настоје да пропуст редактора рационализују тврдећи да ce наш законодавац определио за друго решење од оног које je уистину прихваћено.
Према једном мишљењу, одредба из ст. 4. чл. 42. (изузев једне очигледне погрешке) исправно je формулисана. Њен смисао je да je уговор о налогу закљ/чен, y случају кад лица поменута y ст. 4. не одбију одмах упућени налог. Према наведеном мишљењу поједина лица дужна су да налог одбију и то одмах, уколико неће да закључе уговор. Ако не поступе на тај начин, дакле ако не одбију него ћуте, уговор о налогу je ипак закључен. Правило ce примењује ако je реч: а) о лицу које ce понудило
19
М. Орлић, Ћутањс понуђеног као знак пристајања према ЗОО (стр. 5-54)