Анали Правног факултета у Београду

љишних књига са 93/2000 a првотужена Љубинка Ћурчин са 2/100 идеалних делова.

Дана 18. 7. 1960. године, закључен je уговор о купопродаји између Емилије и Олге Ђукић и тужиоца, као продаваца, с једне стране и Ћелић Стојана, сликара из Београда, као купца, с друге, a предмет купопродаје je 5/100 идеалних делова породичне зграде a која ce састоји од једне просторије - сликарског атељеа величина 44 ш 2 . Исти продавци су 1970. године закључили уговор о купопродаји са Добросавом Моравчевићем и продали му 2/100 идеалних делова породичне зграде, што представља једну просторију - собу y полусутерену са засебним улазом (спорна просторија). У оба уговора je наведено да je предмет истих посебан део породичне зграде y приватној својини те да y случају продаје ма ког идеалног или физичког дела зграде купац по тим уговорима нема никаква права удела с обзиром да je његов идеални део изражен као физички део a састоји ce искључиво од наведених просторија. Првотужена Љубинка Ћурчин je уговором од 13. 9.1973. године од Добросава Моравчевића купила 2/100 идеалних делова зграде a који ce састоји од собе са ВЦ-ом y полусутерену са посебним улазом из дворишта. По бијаним уговором о купопродаји од 31. 8. 1994. године првотужена je друго и трећетуженом продала непокретност коју je купила од Добросава Моравчевића.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су правилно применили материјално право када су тужбени захтев одбили као неоснован.

Одредбом члан 24. став 1. Закона о промету непокретности je прописано да носилац права својине који намерава да прода породичну стамбену зграду или стан, дужан je да их претходно писменим путем понуди на продају сувласнику, носиоцу станарског права и ошптини на чијој ce територији та зграда или стан налази. Тужилац и првотужена су према стању y земљишним књигама сувласници породичне стамбене зграде y којој ce налази просторија која je предмет уговора о купопро даји који ce побија због повреде права прече куповине. Овај суд налази да y конкретном случају није повређено тужиочево право прече куповине. Спорна непокреност je од 1970. године y више наврата била y правном промету. У свим случајевима физички y премету je био део зграде, a идеални делови су наведени ради уписа y земљишне књиге. Осим тога, тужилац je 1960. године располагао на исти начин са сликарским атељеом који je продао Стојану Ћелићу. Према томе, фактичко, стање од преко 30 година и располагање упућује на закључак да више и не постоји право сусвојине, већ право својине на тачно одређеном физичком делу зграде који представља посебну целину. Спорним уговором о купопродаји од 31. 8. 1994. године, првотужена није располагала као сувласник породичне стамбене зграде већ као искључиви власник одређених просторија па je самим тим неосновано позивање тужиоца на стање y земљишним књигама. Када земљишно-

300

Судске одлуке -Грађанско право (стр. 291-306)