Анали Правног факултета у Београду

потребних услова, врсте и дејстава, све до њене природе и улоге коју је имала у вишевековном развоју римског права. 12

Према Улпијановом схватању, новација представља претварање и преношење раније облигације у нову цивилну или природну облигацију. 13 У том смислу, свака облигација се могла новирати без обзира на њен извор (контрактне или деликтне природе), утуживост или неутуживост (природне облигације), али је нова облигација увек морала бити сачињена у форми новационе стипулације. Стара облигација се гасила ipso iure укључујући и сва акцесорна права која су за њу била везана (нпр. залога, камата).

Новација је у римском праву настајала сашасношћу воља повериоца и дужника, па се зато и назива добровољном (; novatio voluntaria) за коју су важили сви суштински и формални захтеви пуноважности једне тада важеће контрактуалне правне ситуације. Међутим, поред ове новације, у римском праву постојала је и новација по сши закона до које је нужно долазило самим дејством литисконтестације у парници. Наиме, првобитни повериочев захтев на dare или facere претварао се у процесну обавезу condemnare , а доношењем пресуде та обавеза престаје и прелази у обавезу indication facere , што је значило да је дужник у обавези да изврши ону престацију која је била пресудом изречена. За разлику од вољне, ова новација се називала novatio пес ess aria, тј. нужна новација. 14

У римском праву вољна новација {novatio voluntaria) је поред предмета првобитне облигације ( idem debitum) могла подразумевати и промену лица на страни повериоца или дужника ( novatio inter novas personas), што ce чинило путем делегације {delegatio), која је могла бити активна или пасивна. Уколико се мења дужник, у питању је пасивна делегација, а у случају промене повериоца, реч је о активној делегацији. 15 Све то у зависности од тога да ли се досадашњи дужник

12 О новацији y римском праву вид. Драгомир Стојчевић, Ргтско приватно праео , Савремена адиминжстрација, Београд 1985, 233; Мирослав Милошевић, Ргшско праео, Номос, Београд 2005, 307; Маријан Хорват, Ргшско право , Загреб 1967, 243; Анте Ромац, Ргтско право , Загреб 2007, 319; исти аутор, Рјечникримског права, Загреб 1983, 222; Обрад Станојевић, Рглмско право , Правни факултет у Београду 1997, 327; Викгор Корошец, Ргшско право , Љубљана 2002, 353; Антун Маленица, Римско праео, Нови Сад 1995, 281; Невенка Богојевић Глушчевић, Извори за римско облигационо праео, Подгорица 1997, 147; Жика Бујуташћ, Римско приеатно праео, Београд 2013, 344.

13 Novatio est prions debiti in aliam obligationem vel civilem vel naturalem transfusio atque translatio (Ulp. D. - 46, 2. 1. pr.) - Новација je претварање и преношење раније цивилне или природне у нову. Овај фрашент у ширем контексту гласи: новација је претварање (преливање) и преношење ранијег дуга у другу облигацију било цивилну или природну то јест када се из ранијег правног основа нова облигација заснива тако да се ранија укине.

14 Отширније вид.: Д. Стојчевић, 234; М. Хорват, 245; А. Ромац, 319; Јелена Даниловић и Обрад Станојевић, Текстови из римског праеа, Београд 2003, 96.

15 М. Хорват, 244; Д. Стојчевић, 233; А. Ромад, 223.

171

Марко Перовић (стр. 167-187)