Анали Правног факултета у Београду

обавезује на исту чинидбу новом повериоцу или ако нови дужник преузме исту чинидбу према старом повериоцу или, најзад, може бити речи и о експромисији ( expromissio ) уколико поверилац пристане да му дугује неко треће лице, без налога или пристанка претходног дужника, јер у супротном би била реч о пасивној делегацији. С друге стране, кад субјекти у облигационом односу остају исти ( novatio inter easdem personas), нова обавеза се ипак садржајно мора разликовати од старе, дакле, тај нови елемент ( aliquid novi) се огледа, пре свега, у промени правног основа обавезе. 16

Посткласично и Јустинијаново право у новацију уноси субјективни елемент, тачније, намеру странака да се изврпш новација ( animus novandi ), за разлику од класичног права које је на основу објективних елемената процењивало да ли новација постоји. Поред овога, било је дозвољено и мењање предмета (објекта) чинидбе, чиме се проширила могућност новације, што ипак није био случај у класичном праву. 17

После овог увида у појам и развој новације у римском праву може се закључити да је овај начин вољног гашења облигација у римском праву имао свој развојни пут који је континуирано значио да постојећа обавеза између дужника и повериоца престаје с тим да на њеном месту долази друга. Све то на основу сагласне воље између повериоца и дужника (; novatio voluntaries), а могућа је била и novatio necessaria која је произилазила из дејства литисконтестације. Међутим, садржина или, тачније речено, услови за настанак новације мењали су се у различитим периодима римског права, тако да је, поред промене у предмету и каузи, новација у посткласичном Јустинијановом праву добила и услов animus novandi који се захтевао за пуноважност новације и који је остао све до савременог права. При томе, треба нагласити да се у римском праву вољна новација увек вршила у форми стипулације која је била строго формални вербални контракт који је настајао свечаним питањем повериоца и непосредним одговором дужника да ће извршити предвиђену обавезу. 18

Међутим, када је у питању закључак о значају и домашају новације у римском праву у односу на савремено право, треба посебно истаћи да је она у римском праву имала шире поље примене него што то она данас има. Наиме, као што смо видели, новација у римском праву обухватала је и могућност промене субјеката у облигационом односу, дакле, промену повериоца или дужника, што се

16 Опширније, А. Ромац, 222; М. Хорват 243; Д. Стојчевић, 233; М. Мило шевић, 307; Ј. Даниловић и О. Станојевић, 96.

17 Опширније, О. Станојевић, 328; Д. Стојчевић, 234; М. Хорват, 244; А. Ромац, 223.

18 Првобитна форма стипулације изражавала се речима: sy s pondesne mihi centum dare? spondeo“. Оппшрније, M. Хорват, 352; Д. Стојчевић, 243; M. Милошевић, 321.

172

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017