Анали Правног факултета у Београду

органу. Осим у случају поновљеног ћутања управе 44 и неколико специфичних ситуација, 45 није ограничено колико пута је приликом одлучивања по жалбама могуће вратити предмет на поновни поступак првостепеног органу. Наиме, предвиђено је да другостепени орган, уколико не одбаци и не одбије жалбу, може поништити решење у целини или делимично и сам одлучити о управној ствари или може поништити решење и вратити предмет на поновни поступак или га изменити. 46 Дакле, као и у претходном закону, 47 другостепеном органу је дата могућност да сам одлучи о управној ствари уколико поништи првостепено решење. Међутим, другостепеном органу је остављена и слобода да предмет врати првостепеном органу на поновни поступак, уколико нађе да ће недостатке првостепеног решења брже и економичније отклонити првостепени орган. Управо је у том овлашћењу другостепеног органа узрок одуговлачења у управним поступцима. Другостепени органи често налазе да ће недостатке првостепеног решења лакше отклонити првостепени орган, а странка не располаже ефикасним средством захваљујући коме би „издејствовала“ мериторну другостепену одлуку и у оним ситуацијама у којима је очигледно да првостепени орган неће брже и економичније отклонити недостатке у поступку. У пракси се показује да другостепени органи предмет враћају првостепеном органу и у случајевима када је било донето пет или чак и више незаконитих одлука, па би морало битијасно да недостатке првостепеног поступка неће брже и економичније отклонити првостепени орган.

Илустративно је образложење одлуке Уставног суда из априла 2016. године којом је утврђено да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року. 48 Уставни суд је оценио да је погрешно и неделотворно поступање првостепеног и дру-

44 Позитивна новина, предвиђена у члану 173, ст. 3 Закона о огаптем управном поступку из 2016. године, јесте обавеза другостепеног органа да сам реши ствар у случају поновљеног ћутања управе.

45 Према чл. 172, ст. 5 новог закона, другостепени орган је у обавези да сам мериторно реши управну ствар ако нађе да је у побијаном решењу погрешно примењено материјално право или да су докази погрешно оцењени или да је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак о чињеничном стању или да није правилно примењено овлашћење за одлучивање по слободној оцени. Идентично решење садржао је и претходни закон, у чл. 233, ст. 1, али то није утицало на распрострањену праксу вшпеструког укидања одлука и враћања предмета на поновни поступак другостепеном органу Вид. чл. 233, ст. 1 Закона о огаптем управном поступку, Службени тст СРЈ, бр. 33/97 и 31/2001 и Службени гласник PC, бр. 30/2010.

46 Чл. 167, ст. 2 Закона о општем управном постутшу из 2016. године.

47 Вид. чл. 232 Закона о општем управном поступку, Службени лист СРЈ, бр. 33/97 и 31/2001 и Службени гласникРС , бр. 30/2010.

48 Уставни суд Србије, одлука бр. УЖ-10791/2013 од 14. априла 2016.

197

Милијана Трифковић (стр. 188-206)