Анали Правног факултета у Београду

шстепеног управног органа превасходно довело до недопустиво душг трајања оспореног поступка. Првостепени орган је донео шест решења којима је одбио захтев подносиоца уставне жалбе као неоснован, у којима је наизмешгчно понављао исте разлоге за одлучивање, као и два закључка којима је исти захтев одбацио због ненадлежности, а другостепени орган је пет пута предмет вратио првостепеном органу. Уставни суд је указао и на то да је другостепени орган имао могућност да сам отклони недостатке првостепеног поступка, али то није учињено. 49 Поступак је трајао седам ипо година.

Законом о општем управном поступку предвиђено је да другостепени орган, уколико врати предмет на поновни поступак, мора дати упутства првостепеном органу на који начин треба да отклони недостатке, а првостепени орган је дужан да у свему поступи према датим упутствима. 50 Таква одредба је постојала и у претходном закону, али се ипак дешавало да првостепени органи не поштују обавезујућа упутства више инстанце и да то и даље не буде довољно да другостепени орган закључи да недостатке неће брже и лакше отклонити првостепени орган. To потврђује оддука Уставног суда у поступку који је, у тренутку подношења уставне жалбе, трајао чак 21 годину и још увек није био окончан. Уставни суд је нашао да је „превасходни узрок недопустиво дугог трајања предметног поступка враћање предмета првостепеном управном органу ради поновног одлучивања, из разлога што тај орган није поступао по налозима из решења другостепеног органа. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права да понављање таквих налога у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему

Из тога произлази да другостепени органи могу у недопустиво дугом временском периоду враћати предмет нижој инстанци уз образложење да ће првостепени орган брже и лакше отклонити недостатке у поступку, чак и када ти недостаци нису отклоњени дуже од две деценије, па и у ситуацијама када се првостепени орган не придржава обавезујућих упутстава више инстанце. При томе, странке немају ефикасно процесно средство којим би спречиле да се њихов предмет унедоглед враћа нижој инстанци, те утврђивање да је допшо до повреде права на суђење у разумном року може представљати једини начин да се у таквим случајевима обезбеди да странке добију мериторну одлуку о својим захтевима.

49 Ibid.

50 Чл. 171, ст. 3 Закона о општем управном постутшу из 2016. године.

51 Уставни суц Србије, одлука бр. УЖ-1199/2014 од 26. маја 2016.

198

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017