Анали Правног факултета у Београду

повреди права на суђење у разумном року), уставна жалба би могла да се поднесе само у складу са чл. 82, ст. 1 (ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства). Поставља се питање како би Уставни суд могао да оцени прихватљивом уставну жалбу ако пре тога нису исцрпљена сва правна средства предвиђена Законом о општем управном поступку и Законом о управним споровима.

Према пракси Европског суда у погледу чл. 35, ст. 1 Европске конвенције, потребно је да странке искористе само делотворна правна средства. Из тога произлази да би странке сада, да би могле успешно да поднесу уставну жалбу, требало да докажу да уобичајена правна средства у управном поступку - a то су жалба због ћутања управе, захтев за доношење решења по већ изјављеној жалби („пожурница“) и управни спор - иису ефикасно правно средсто у погледу прекомерне дужине укупног поступка. Судећи према пракси Европског суда, то би било могуће доказати.

Жалба због ћутања управе може се поднети другостепеном органу уколико првостепени орган не донесе решење у законском року. Ако другостепени орган не поступи по жалби, могуће је поднети накнадни захтев за доношење решења по већ изјављеној жалби, односно „пожурницу“, а потом покренути управни спор подношењем тужбе Управном суду. Међутим, то су правна средства која могу допринети бржем одлучивању у случају неактивности органа у одређеној фази поступка , када постоји ћутање управе пред другостепеним или првостепеним органом, 59 али не и средства која би могла да обезбеде благовремено окончање поступка као целине. У случају узастопног поништавања одлука, та средства не могу издејствовати доношење мериторне одлуке и спречити даље враћање предмета на нижу инстанцу. У прилог томе да би, у случајевима сукцесивног враћања предмета нижој инстанци, Уставни суд могао сматрати да су испуњени услови за подношење уставне жалбе (јер нису предвиђена друга делотворна средства) говори пресуда Европског суда у помињаном предмету Божић против Хреатске. 60 У том поступку, Суд је утврдио да је продужени карактер поступка само делимично био резултат тога што управни органи нису донели оддуке на време, а главни узрок одуговлачења био је недостатак у процесном систему који је омогућио вишекратна враћања предмета на поновни поступак. Закључено је да „ни жалба, ни тужба због ћутања администрације нису намењене за исправљање тог недостатка, нити

59 До прекомерног трајања поступака не долази само због неблаговременог одлучивања. Напротив, органи се могу придржавати законских рокова, али поступак може неразумно дуго да траје због неделотворности органа који изнова разматрају исти предмет.

60 Bozic v. Croatia.

201

Милијана Трифковић (стр. 188-206)