Анали Правног факултета у Београду

обзиром на то, логично је одговорност за пресуду пребацити са суда на јавног тужиоца јер је он тај који прикупља и презешује доказе, а суд доноси одлуку на основу доказа које му презентују одбрана и тужилац. Међутим, у пракси јавност, када није задовољна пресудом, и даље приписује одговорност суду што је последица непознавања прописа односно овлашћења којима суд и тужилац располажу, али и старе навике.

Треће, истиче се активан рад јавног тужиоца наспрам кабинетског рада истражног судије. Истражном судији се замера да је недовољно активан у прикупљању доказа, односно да се ангажује само на прикупљању личних доказа попут исказа сведока, вештака и изјава окривљеног. Што се тиче других доказа, замера му се да се сувише ослања на рад полиције у преткривичном поступку и да у самој истрази несразмерно често полицији поверава њихово прикупљање. Контрааргумент је да „то није концепцијска слабост истраге, већ слабост у конкретном случају Битна ствар која се заборавља је да истражни судија може ако хоће да има већу улогу у доказивању и у томе је суштина и кључ проблема, он одлучује о доказима, а не полиција“. 32 Тај аргумент јесте тачан, али није ствар само у томе ко има колика овлашћења, већ и у томе какве су објективне могућности да се овлашћења користе. Такође се поставља питање да ли би активна улога истражног судије одговарала природи саме судске функције.

Четврто, у судској истрази долази до непотребног понављања доказа. Истражни судија по правилу изводи све доказе који ће касније на главном претресу опет морати да се изведу, чиме се поступак одуговлачи. Неки аутори дуплирање посла истичу за предност, а не ману, јер се на тај начин обезбеђује објективнија одлука о томе да ли окривљеног треба извести пред суд, додајући да двоструко извођење доказа није штетно. 33 Тачно је да се на тај начин обезбеђује објективнија одлука о подизању оптужнице, али тако нешто заправо и није неопходно. Довољно је да јавни тужилац буде добро упознат са предметом поступка, што му је у тужилачком моделу истраге омогућено, а како само извођење окривљеног пред суд не значи и његову осуду, чини се да за дуплирањем посла нема суштинске потребе. Што се тиче аргумента да двоструко или чак троструко испитивање окривљеног није штетно већ корисно за одбрану, сматрамо да је та тврдња сувише уопштена да би могла да се прихвати без резерве.

расправио. У том случају суц може наложити странци да предложи допунске доказе или изузетно сам одредити да се такви докази изведу.

32 Ђорђе Лазин, „Судска истрага - дилеме и проблеми“, Ревија за криминологију и кривично право 2/2006, 83.

33 Ђ. Лазин, 86.

220

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017