Анали Правног факултета у Београду

речима аутора, није и не може бити достижан за све државе чланице монетарне уније. Као основну једнакост Стиглиц истиче да збир свих спољнотрговинских суфицита мора бити једнак збиру свих спољнотрговинских дефицита у еврозони. Као последица, забележени спољнотрговински суфицит у једној држави чланици монетарне уиије неминовно би значио спољнотрговински дефицит у другој. На тај начин се лоши економски резултати појединих држава чланица монетарне уније, у великој мери, оправдавају успехом Немачке и vice versa. Међутим, аутор је потпуно пренебрегнуо чињеницу да једнакост спољнотрговинских суфицита и дефицита важи на светском нивоу, а не на нивоу региона, Разлог због кога су поједине државе у еврозони успешније од других јесте, пре свега, стабилност и конкурентност реалног сектора.

Творци еврозоне сигурно су имали у виду бројне потенцијалне проблеме који би могли да настану као последица увођења и употребе заједничке валуте. Економска теорија оптималног валутног подручја (енг. Optimal currency area theory) опште je позната и прихваћена још од половине XX века, због чега су (између осталог) приликом оснивања еврозоне прописани стриктни критеријуми конвергенције. 3 Ипак, Стишиц закључује да строга контрола буџетских дефицита и јавних дугова не може заменити прилагодљивост коју би појединачне привреде у еврозони имале у случају употребе националних валута. Доказе за изнету тврдњу он налази у Шпанији и Ирској, земљама које немају дефицит и имају релативно мали јавни дуг, a ипак су у економској кризи. Аутор додатно истиче да критеријуми конвергенције не могу да спрече појаву рецесије у једном делу монетарне уније, истовремено са појавом експанзије у другом. У том случају, без обзира на предузете мере и добре намере Европске централне банке, да би се одређене државе чланице економски опоравиле, друге морају да западну у економску кризу.

Између држава у еврозони постоје и друге битне разлике које нису економске природе, али у великој мери могу да утичу на излазак из економске кризе. Велики број тих разлика Стиглиц набраја једноставним поређењем једне савезне америчке државе и државе у еврозони. У средишту хипотетичког случаја настанка економске кризе је појединац, просечан човек, који рационално реагује на кризу Могућност сељења људи и капитала у другу државу услед кризе, језичке баријере, осећај припадности у новој држави, разлике у правима, политичке и културне разлике и слично. Потпуно је јасно да би Американац много лакше потписао уговор о раду у другој савезној држави САД него, на пример, Грк у Француској. О разликама у

3 Мастрихгским уговором из 1992. године прописано је да државе које приступају Европској монетарној унији морају имати буџетски дефицит мањи од 3%, а јавни дуг мањи од 60% БДП-а.

233

Прикази (стр. 226-236)