Анали Правног факултета у Београду

језику, осећају припадности и политичким правима није потребно дискутовати. Уколико се томе дода и могућност Савезне владе САД да делотворно помогне држави која је погођена кризом, постаје очигледно колико фактора може да утиче на функционалност еврозоне у условима економске кризе и како се све то може одразити на живот становника држава чланица.

Након указивања на несавршености једниственог валутног подручја, Стиглиц се усредсређује на мере одрицања (познатије као мере штедње) које пропагирају лидери еврозоне, а које су усмерене на смањење државне потрошње и повећање фискалних прихода. Аутор констатује да штедња неминовно узрокује успоравање привредног раста, мање гшате и веће социјалне издатке као што су: пензијско и здравствено осигурање, осигурање за случај незапослености, социјална помоћ и слично. Државу пореди са предузећем, уз опаску да најбитније информације о предузећу садржи биланс стања. Једноставно, нико није заинтересован за обавезе предузећа већ за његову нето вредност, због чега је за државу (и за предузеће) додатно задуживање добро, све док се нето вредност увећава. Мање улагања у инфраструктуру, образовање и технологију краткорочно је веома лоше јер увећава незапосленост, а дугорочно зато што смањује привредни раст. Истовремено, Стиглиц се не задовољава нормативном економском анализом и закључцима, он заузима бројне позитивне ставове и критикује политике које се спроводе у окциру еврозоне, често их називајући контрапродуктивним.

На рачун функционалности еврозоне изнете су бројне критике, међутим, када је у питању будућност Европске уније, Стиглиц не крије оптимизам. Наравно, поставља се питање у којој мери је тај оптимизам основан и шта се нуди као решење проблема, или барем као алтернатива. Једно од конкретнијих решења за које се аутор залаже јесте флексибилан евро, то јест валута чија би вредност могла да варира од земље до земље у оквиру еврозоне. To решење на први поглед може да делује привлачно и није спорно да би тиме све националне привреде постале прилагодљивије, односно да би девизни курсеви и каматне стопе били оптимално одређени. Међутим, поставља се сасвим логично питање - у чему је разлика између марке и франка, с једне стране, и евра који има једну вредност у Немачкој а другу у Француској, с друге стране. Када би узрок проблема лежао у називу валуте, све државе би се радо одрекле сопствене валуте, то јест, у складу са предлошм аутора, промениле би назив валуте (у евро, наравно).

Кључни проблем који умањује функционалност Европске уније као целине, а посебно еврозоне, лежи у институциј ама, тачније у недостатку адекватних инстизуција које би обезбедиле већу кохезију унутар валутног подручја, а самим тим и опстанак заједничке валуте.

234

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017