Анали Правног факултета у Београду

Корошчеву напомену допунио је алармантном критиком Србијанац др Момчило Иванић. Приклањајући се тези да је канцел параграф уперен против римокатоличке цркве, Иванић је наглашавао да „борба против католичке цркве може се изврћи у једну тешку унутрашњу политичку борбу“. Оправдање да се не ради ни о каквој „борби против католичке цркве него против оних представника цркве, који се евентуално усуде нешто неприлично казати са предикаонице“, не може опстати. Јер, важно је „како они, на које је уперена та одредба, схватају саму ствар. И када нама представници католвгчке цркве кажу: да то они осећају као неку изузетну меру против њих“, онда се с тим мора озбиљно рачунати и не „изазивати осећање једног великог дела нашег народа“. Уз то, Иванић је упозоравао „на то, да је католичка црква једна од највећих, ако не највећа, организација у историји света, и да ће католици на страни бити сагласни са католицима овде, те да због тога морамо добро да одмеравамо, да ли ћемо ми католицима, који су у свету у огромној већини, у другим земљама давати разлога да кажу, да се у нашој земљи католици не третирају оиако, како то правда захтева“. Речју, Иванић није видео никаквог разлога да се у Устав уноси нешто „што може изазвати тешке раздоре у нашој земљи и што може на страни много да нам нашкоди“. 21

Противници канцел параграфа су у њему видели основ да се „у цркву уводи полиција“, да се цркве претварају „у жавдармеријске касарне и да због тога у народу буде све веће и веће незадовољство!“ Сматрало се да „само кад наш жандарм и наш полицајац прочита“ уставну одредбу о канцел параграфу, он ће „чинити највише ексцесе“. Шимрак је наводио како „у Бачкој и Барањи на служби литургији полицајци увек пазе какву одежду има свештеник при вршењу литургије и ако има зелену одежду протерају га преко границе. Полицајац долази стално у цркву на службу и надзирава како свештеници проповедају народу, да ли је та проповед духовна. И по томе се ређају разне демонстрације“. Све у свему, Шимрак је закључивао да се не може дозволити да се „полицајци мешају у цркву и црквене ствари и то тражимо и за католичку цркву и за муслиманску, и за православну“. Црква „мора да буде светиња“ и никакви полицијски органи не могу вршити „надзор над духовном службом у цркви“. 22 Против канцел параграфа изјаснио се и Велија Садов&ћ, и то из бојазни ,да ће се овим параграфом отворити широм врата свакојаким денунциј ациј ама“ 23

21 Уставотворна скупштина / пленум, XXXVIII редовни састанак, 25. мај 1921,3,4.

22 Рад Уставног одбора, XVI седница, 22. фебруар 1921, 55.

23 Садовић је закључивао по аналогији са параграфом о увреди Његовог Величанства: „Тај се параграф код нас у Босни толико злораби да на сваком кораку и сваки час имамо пријаве о увреди Његовог Величанства. Ко год има зуб на некога,

37

Марко Павловић (стр. 28-49)