Арнаути и велике силе

131

стро-Угарска није хтела да чује за то што je имала у рукама не само Босну и Херцеговину, него и Санџак и онај додатак „и даље од Митровице,“ па je могла, или je бар рачунала да може резервирати за себе и Косовски и Битољски Вилает. Тек после 32 године, кад je Турска почела да се пара из свију шавова, појавио се гроф Берхтолд са својом циркуларном нотом од 14 августа 1912 т., у којој се једино брине због Арнаута, па тражи автономију за Арбанију, и то за још већу Арбанију, него што je сањао лорд Фиц Морис. На тьегову жалост сад беше већ доцкан за то. Taj циркулар грофа Берхтолда показао je Србима, Бугарима и Грцима каква опасност прети њиховим сународницима у Старој Србији и Македонии, и Гастон Гравије мисли да je тиме само убрзан Балкански Савез. Али као да све те, до Бога вапијуће, неправде не беху довољне, наиђе и династичка политика. Грчка, која je због десетогодишње борбе на Криту и због унутрашњих трзавица скупштинарократије и њених „кшефтова“ била спречена да учествује у борби Балканаца и Русије противу Турске, године 1876- 1878, добила je парче Турске, а на име Тесалију, просто на поклон, jep je син европскога таста изјавио: да неће да остане грчки краљ, ако Грчка у Берлину ништа не добије. И Грчка доби Тесалију само зато што се „лепо владала“, те није такође загазила у рат. Балканци, којима je Берлин отео све плодове гьихових победа, нису нимало завидели својој грчкој браћи, што су она тако лако дошла до hapa, jep су они врло добро знали да тај добитак није премашао грчке жртве за Крит, - али они су довољно бистри те разумедоше, да je Берлин тиме хтео да намигне врљиком извесним Балканцима, нека батале њихове народне династије, па 9*